Словеначка

84 милко коб

вила 1918. год. и Народно-напредна странка, да види будућност словеначког народа у оквиру монархије, али у уједињењу Југословена у њеним границама.

Уз оваке аустриско-југословенске програме и покрете почео се после анексије, а још више после балканских ратова, ширити други покрет, који је стајао изван службених партија а водила га је омладина; то је националистички покрет, који је тежио за уједињењем свих Јужних Словена, 060бито Срба, Хрвата и Словенаца, у властитој држави, изван оквира Аустро-Угарске. Пропагирали су га, — у колико је то допуштала цензура, — нарочито дневни листови /ушро, п Дан и омладински Препород. Уопште је било публицистичко расправљање о Југословенству и Словенству уочи великог рата код Словенаца веома живо.

Дошао је Свешски Раш п с њим гоњење Словенаца, који су национално осећали, распуштање друштава, патње на бојиштима, тежак живот избеглица и политичких „злочинаца“ у логорима и т. д. Политички је живот у првој половини рата застао сасвим. Општи је био само отпор против Италије, и то не ради Аустрије, него због љубави према рођеној груди. Неколико политичара и публициста емигрирало је и ступило у Југословенски Одбор (Грегорин, Вошњак, Жупанић), где су се одлично заузимали за ослобођење и уједињење. У Аустрији су настале осетне промене тек после емрти цара Фрање Јосифа и доласка на престо цара Карла, (1916.). Даљи догађаји су у уској вези са светском политиком и стањем на ратним пољима.

Крајем маја 1917. год. сазван је опет аустриски парламенат. У њему су словеначки, хрватски и српски посланици, удружени у Југословенском Клубу, дали 30. маја 1917. год. декларацију којом трасе, на основу националног принципа и хрватског државног права, уједињење свих земаља монархије, у којима живе Словенци, Хрвати и Срби,