Словеначка

ОТАРИЈА КЊИЖЕВНОСТ 87

Озбиљан такмац немачком, у замењивању латинског језика, постао је на југозападу словеначког подручја, иза ХУ столећа, талијански језик. Код угарских Словенаца књижевној употреби њиховог језика није био тако опасан непријатељ мађарски језик господе, у првих девет столећа заједничког живота, као код осталих Словенаца немачки или талијански; али та је околност користила само употреби латинског језика, а не развоју народног.

Световним властима и надлештвима није било потребно много више словеначких текстова него ли су обрасци за заклетве и преводи објава, а и те су се ствари морале само понекад превађати. Школа међу Словенцима била је у рукама цркве или грађанских општина и намењена само васпитавању интелигенције, племства и делимично грађанства, према томе, могла је бити само латинска, немачка или талијанска. Уважавање писаног словеначког језика постало је стварно потребно само ономе, кеји је мислио на помоћна средства, да би се словеначки ђак са села, који говори само својим језиком, што пре упознао са немачким, односно да почне учити латински још пре него се савлада немачки језик. Једина установа са изразитом и шпроком потребом словеначке писмености била је црква. Пут, да словеначки језик дође до потпуне књижевне важности био је сложенији и тежи него и код једног другог словеначког суседа.

Упркос ревности, којом је црква развијала латински језик у литургији и животу, већ у првих осам столећа хришћанства међу Словенцима је био приличан број формула и текстова, чија би употреба на словеначком била у интересу саме цркве. Но представници римске цркве тих векова нису се потрудили да се толико упуте у словеначки, колико би тражила властита правилно схваћена њихова корист. Од њихових приватних словеначких текстовних фиксација у латинским рукописима сачувано их је од шест руку једва 12: најстарија