Слово о Лапову

Карло Астрахан ПЛЕС ЦРНИХ БОРОВА

Стајала је изазовно испред великог огледала фиксираног око хоризонталне осовине играјући се праменоБа вима косе. Одраз је припадао триде(О сетдеветогодишњој банкарској службе2 ници у црвеној хаљини. Придржа= вала је импровизовану пунђу несвесно

с коврџава коса падне на рамена. Ухва52 тила је руб уске хаљине и уз увијање тела >> повукла је на горе пребацујући је преко главе, остајући само у црном чипканом == вешу. Бесно је села на ивицу кревета по о коме је била разбацана одећа. Са ватром << У очима посматрала је русвај у соби. У ш недостатку времена = је избледеле фармерке навлачећи их у журби. У пар брзих потеза нанела је шминку на лице тек због корекције како би прикрила ситне боре у угловима бадемастих очију и у луковима који су заграђивали њене усне.

Толико цимање зарад шачице људи које није видела двадесет година за неке би било бесмислено, али имајући на уму да ће међу њима бити и њена љубав из младости, онда ово спремање и није било нека жртва.

Након свих перипетија не може се рећи да је била задовољна својим изгледом с обзиром на то да је Хелена Дојчинов по природи била прилично несигурна у себе готово целог свог живота иако за то објективно није имала разлога.

Излетела је из собе остављајући за собом цветни мирис парфема. Трчећим кораком се спустила низ расклимано дрвено монтажно степениште. На одморишту је застала сетивши се да је кренула без торбице. Вратила се до собе и одмах започела потрагу за црвеном ташном у облику писма у којој су се налазили мобилни телефон, свежањ кључева и документи. Док је грабила ташну која је лежала испод свилене мараме на сточићу тик уз огледало, искористила је прилику да још једном баци поглед на сребрну површину. Делимично задовољна виђеним, затворила је врата осећајући снажне откуцаје срца у грудима.

На путу за гаражу, у глави јој се осмехивао Филип Бакић од милоште зван Бакоња, вешти дечко фудбалских терена са златном косом која се као море таласала док би трчао за лоптом. Филип је недуго након завршетка средње школе добио понуду да игра за немачки фудбалски тим и од тада му се губи сваки

траг. Хелена се све ове године сећала њиховог површног пољупца на великом одмору у дубокој ниши мрачног ходника кад је завукао своје неспретне руке у спиралне праменове њене косе привлачећи малу џугласту главу свом лицу и спуштајући своје пуне усне на њене топле и меке. Препрека у виду гаражних врата тргла је Хелену из слатких сећања.

Села је у тојоту, гурнула кључ у контакт браву и окренула га. Ауспух је снажно запарао по њеним бубним опнама. Погледала је у напрсли ретровизор и изашла у рикверц на пусту улицу. Загледана у низ типских кућа које су се разликовале само по боји фасада, могла је да види своје родитеље кроз отворене трачице венецијанске завесе како седе у дневној соби и играју карте. Изнад дневне налазила се њена соба која је сад била у мраку, а изнад ње небо посуто звездама. Изашла је из аутомобила, брзим кораком отишла до клизних врата гараже и једним снажним цимом их затворила. Вратила се у кола, још једном бацила поглед у ретровизор и са нестрпљењем кренула у неизвесност. Након непуних деведесет минута монотоне вожње аутопутем појављивање зелене путоказне табле за излаз са исписаним местом снажно је убрзало рад њеног срца. Пративши знаковна упуства Хелена је убрзо ушла у центар Лапова ушушкан раскошним крошњама липа. Дочекало је мирно суботње предвечерје испуњено заводљивим мирисом касног пролећа. Код зграде поште паркирала је аутомобил. Након пуних петнаест година бојажљиво је закорачила на дремљиви лаповачки плочник.

Не скривајући узбуђење радознало је кренула да обилази заборављене улице своје младости. Са сетом у очима приметила је да није било више старих места где су излазили као средњошколци. Наставила је омамљено да шета дремљивом варошицом стидљиво ишчекујући неочекивано. Слике из прошлости враћале су се у поетичним налетима доносећи јој осмех на лице. Након пола сата скитње по лаповачким сокацима са тугом у зеницама, вратила се до свог аутомобила. Замишљено је села на возачево место. Плућа су јој се немирно скупљала и ширила. На крајевима трепавица висили су мали, водњикави кристали. Ројеви мисли враћали су је у прошлост. Тешко је дисала док је одсутно гледала кроз шофершајбну.

Сетила се свих оних зимски вечери када је као дете слушала страшне приче о натприродним бићима која се крију у