Службени лист Вардарске бановине

Број 34

СЛУЖБЕНИ ЛИСТ

Страна 3

и других војсковођа. Учествовали су у борбама на Дрини, Делиграду, Алексинцу и др, Симпатичне старине у белој народној ношњи са тробојком на руци, коју је пришио приређивачки одбор! Радили су и један трешњев топ. Миле су им приче из тог доба острагуше, мартинке, из доба бестрашних јунака, мрких и чађавих од барута. Тада... и ново доба пуно убиствених изума која муте свет !...

На трибини заузели су места г. Јован Петровић начелник среза босиљградског, свештенство, официри и др. Под интонацијом државне химне народ побожно скида капе а затим претседник општине клисурске Милентије Танчић отвара збор са неколико речи. Упућују се телеграми Њ. В. Краљу, Претседнику Владе и Г. Бану наше бановине. Народ френетично кличе Краљу, одушевљено „живео“ ори се и уноси дубоко међу брдима клисурским.

Из Двора дошао је овакав одговор:

— Господину Станку Тошевићу, свештенику; претседнику одбора за прославу десетогодишњице присаједињења среза босиљградског Краљевини Југославији — Клисура.

„Његово Величанство Краљ благоволео је наредити ми, да изјавим захвалност на изразима оданости поднесеним са прославе десетогодишњице присаједињења среза босиљградског Краљевини Југославији. Министар двора Б. Д. Јевтић.

На трибини ређају се говорници: Коста Поповић, овд. који између осталог каже да је сада доба широког југословенског национализма, који је повео сам Краљ и да смо и ми исто одани Југословени каошто јеи Шумадинац.

Одлично је говорио Радисав Илић учитаљ из Драинца, који је нагласио борбу овога краја из 1876. 1877. год. и данашњу величину Југословенства, која се нарочито осећа после 6. јануара.

Миладин Ивановић, учитељ из Котрошевце говори темпераментно о добрим особинама овога краја.

Даље говоре: Коста Дранџић, Александар Јовановић, омладинац, па узима“ реч Станко Тошевић срештеник, који резимира говоре претходника — да је овај крај део од живог тела југословенског, крв из истог југословенског организма. Народ одушављено кличе Краљу.

После подне био је банкет у основној школи за око педесет званпца. Наздравио је Шпаира Шибајлић учитељ из Таље. Стари добровољац из 1876. и 1877, год. Милан Влајковић, свешт. Станко Тошевић, па је одржао здравицу г. Јован Петровић, срески начелник, који је између осталог рекао:

= (Ова прослава одушевила ме је, те сам принуђен да одам хвалу приређивачком одбору и целокупном грађанству. Ми сви требамо по својим силама да радимо на државном добру. Наша држава је нарочито ојачана од 6. јавуара, када је Краљ узео управу. То се у сваком правцу осећа и види.

55 Ма ин и ЈАКРЕТЕ

Учинићу све што могу да ово лепо место напредује. Будите уверени да ће те пут имати у најскоријем времену. То је жеља Господина Бана. Добар пут — то је живот овога места. А он ће се урадити како је најбоље.

Што се тиче отварања грађевинарске школе у Клисури, које је питање дотакнуто оД предговорника, мислим да сеито може остварити, јер овде је сво становништво заинтересовано — печалбарско. Све што зависи од мене ја Ћу учинити,

Дозволите ми на крају да поздравим старе ветеране из 1876. и 1877. год. са живели!

Увече је била илуминација, па је весеље настављено дубоко у ноћ.

На овоме месту потребно је истаћи особиту хвалу, признање и благодарност у име грађанства из Клисуре за успех ове прославе г. г. Влад. Петровићу, старешини поште, Евстратију Илићу општинском деловођи, Радисаву Илићу учитељу, Драгољубу Јовановићу, учит., Драг (тајковићу, учит, Милети Ивановићу учитељу као и г-ци Д-р Загорка Радонић, који не жалише труда да би се прослава што свечаније извела.

Приређивачком одбору стигле су неколике честитке са разних страна. Нарочито лепа је била честитка г. Сотира Радојичевића банског већника, као и општине и грађанства из Сурдулице. 61,

Др. Милан Занковић

Пала одраветвена Политика 38. ЈУГ

Државна болница у Скопљу

Ни на једном пољу државног живота нисмо наследили тако мршаво наслеђе од бивше Турске Империје као на пољу здравствености.

Када смо у 1912. години одузели Јужне крајеве од Отоманске Империје, нашли смо до душе по коју касарну, зграду за по који ућумат или другу какву државну зграду, али болница, грађанских болница за народ, нисмо нашли готово никаквих. То је у осталом потпуно појмљиво, јер једна од одлика тадањег турског државног живота и јесте била баш у томе што за социјална питања није имало никаква смисла: пружити својим сиротим грађанима какву угодност у животу, учинити социјално слабим друштвеним слојевима какву олакшицу, турскоме државном режиму било је потпуно несхватљиво и с тога и неизводљиво,

Карактеристичан пример нам за ово даје баш сам град Скопље где при нашем доласку 1912. године нисмо затекли никакву болницу. Било је до душе мала болница за војску, али за грађанство, за народ, није било ничега, сем неких