Службени лист Вардарске бановине

Страна

СЛУЖБЕНИ ЛИСТ

Број 34

колеричних барака које су чуване у резерви за случај какве могуће колеричне или друге епидемије.

Ако се пак узме у обзир да је Скопље већ тада било знатан град, други по величини у Македонији, седиште многобројних власти и страних претставника са великим залеђем, лако се може појмити како је лечење тада морало бити примитивно и илузорно, а о осећању какве благодети државне Управе наравно није могло бити ни речи. '

Зато је наш државни задатак специјално на томе пољу био врло тежак: требало је створити све изнова, ваљало је учинити огроман финансијски напор.

Одмах по нашем повратку у земљу 1918. године када је почело да се приступа првом сређивању прилика, отворена је овде у Скопљу Енглеско- Српска Болница која је била смештена у садањим зградама 21. пеш. пука. Та је болница дејствовала близу годину дана и у народу се прочула и била је позната као болница Леди Пеџет. Крајем 1918, године та је болница прешла дефинитивно у наше руке и пресељена је са свога дотадањег седишта у два зидана павиљона на путу за Куманово на самом излазу из вароши, од којих је један био започет још за време Немаца и тада од нас довршен. Болница се тада почела водити као окружна и располагала је са нешто више од 80 постеља.

Премда су смештајне прилике у овој болници с почетка биле врло скромне и примитивне, потреба за болничком негом и лечењем нагло се ув-ћавала и проширивала.

Тако рећи преко ноћи од једнога источњачког насеља, тадање Скопље почело се претварати у модеран град, из примитивних прилика турскога државног живота, прешло се од једном на раззијене социјалне односе и потребе модернога живота. Народне масе почеле су да се лече у све већем и већем броју и обраћале су се за помоћ установама које им је Држава за ту циљ била наменила.

Чланови ново отворених Окружних Уреда, разна рударска предузећа, многобројно особље са наших жељезница, мали службеници из многобројних надлештава, осуђеници Казненог Завода и т,дД. и т.Д. све је то у све већем и већем броју наваљивало на болницу и с правом се обраћало све чешће и чешће за болничку негу.

Потреба за проширавањем била је огромна, свакодневно су се морали враћати многи болесници јер места у болници није било. Према тадањим нашим сретствима није се могло наћи никакво друго решење већ се приступило подизању барака добивених од репарација.

Премда су дрвене куће добивене од репарација на пракси нису показале целисходне, јер не дају довољну заштиту од временских промена, нарочито у овим Јужним крајевима за време жарких готово тропских летњих припека. У току 1923. и 1924. године „постављено је у

болничком кругу 5 дрвених павиљона; болница је проширена на 160 постеља и добила је следећа одељења: хируршко, интерно, (које је обухватило заразно и душевно) гинелошко-акушерско, кожно-венерично, одељење за очне болести и за болести уха, грла и носа.

У току 1924. године инсталиран је и раније добивени рентгенов апарат, те створено засебно оделње рентгенолошко.

Али живот је текао својим током, бујао и необуздано тражио своје, и ако примитивна, са многим импровгзацијама, Скопска је болница потпуно у тишини настављала и проширивала свој рад.

Премда се болница и даље водила као: „Скопска окружна болница“ у њу су почели пристизати болесници из свих крајева Јужне Србије: Струмице, Ђевђелије, Охрида, Струге, Дебра, Пећи. Новог Пазара, Куманова, Криве Паланке и т.д. –

Питање о подизању једне модерне болнице за цео наш Југ све се више и више наметало, најзад 1926. године приступљено је откугу једног знатног комплекса земљишта поред пута за Горње Водно на енергично заузимање Великог Жупана скопске области г. Антовија Вилдовића и приступљено је зидању два павиљона: туберкулознога и дечијег.

(С почетка јесени 1927. године довршени су туберкулозни и дечији павиљон али о усељавању у ове згргде није могло бити ни речи пошто је садатек требало обе зграде попунити новим болничким намештајем, рубљем, инструментима, и свима другим потребама. Поред тога ваљало је оградити макар само један део Золничкога круга, који је стајао потпуно отворен, требало је макар и делимично изнивелисати болничко земљиште око зграда, које је било страховито изривено са огромним јамама и рововима. Тако те зиме болничке су зграде остале неупотребљиве и све је остало по староме.

Тек с пролећа 1928. године доласком за Министра Народног Здравља г. др. Добривоја Гер. Поповића, Министарство се заинтересовало питањем сеобе болнице у нове зграде схватајући прешну потребу и важност овога питања. (творан је и стављен болници на расположење кредит потребан за набавку инвентарског материјала, нивелисање и ограђивање једнога дела болничког круга.

14, јуна 1928. године извршена је најзад сеоба већег дела болнице у нове болничке зграде, пошто је претходно израђен брижљив распоред смештаја појединих оделења. У нове зграде су прешла следећа оделења: хируршко, интерно, оделење за очне болести. за болести уха, носа и грла и рентгенолошко одељење. Поред тога у нову се зграду преселила Управа са канцеларијама, апотека са собама за оставу лекова, магацин за храну, рубља и т.д. У старој болници остала су свега два оделења: гинеколошко-акушерско и кожно венерично.