Службени лист Српске књижевне задруге

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

БРОЈ 8.

СТРАНА 24.

из какве веће Историје Српскога Народа, али и то без једне руководне мисли, без нарочитог гледишта на догађаје и појаве. То је просто набрајање и слепљивање догађаја на догађај, доведених у склад и логичну целину. Неке су ствари казане мутно и нејасно као што је нпр. случај са католицизмом у Угарској за трајања латинскога царства (Лист 9, в), неке су без довољнога објашњења, као што је питање о престоницама Немањића, неке су казане без довољног проверавања грађе, као што је потпуно веровање похвалним житијама, неке су наивно мотивисане (Лист 3, а, подвучена места и на многим другим местима) итд.

Важнијим догађајима и појавама није обраћена већа пажња, да буду истакнутији и рељефнији, да они нарочито искачу и бивају центри, већ све то ишчезава у једноликости приповедања и прелази се као и све друго.

%

Цео је посао рађен алватно, можда и сувише брзо, без претензија на лепу књижевничку обраду, без стила, који се за овакве списе тражи, па чак и без обзира на лакоћу читања и сватања. Све је и сувише мртво, једнолико, монотоно, и више него обично.

У стечају је изриком речено: „Списи ови треба да су написани са свим популарно.“ За овај се спис то не може рећи.

Спис треба да изнесе једну књигу „редовних кола Задругиних издања.“ Овај пак ни у том погледу не задовољава стечај, јер не би изнео више од пет табака, не рачунајући ту | карту и слике за које г. Борђевић помиње да иду уз рукопис, али их није приложио.

2. јуна 1910. године.

Београд. Јов. Радонић,

Тих. Р. Ђорђевић.

Одвиви о Задругиним издањима.

У мостарскоме „Раду“ 31. бр. год. П, од 1. нов. 1910. изашла је ова оцена Дошљаци, роман М. М. Ускоковића (128 св. С. К. Задруге):

„Дошљаци“ роман Милутина М. Ускоковића. Као 128. свеска Српске Књижевне За-

друге изашао је овај роман познатог припо- |

вједача и сарадника наших белетристичних часописа. И једна свеска „Мале Библиотеке“ изишла је са његовим пјесмама у прози. Ово је, — не први, као што неки оцјењивачи напомињу, — други роман из београдског живота за краће вријеме. Први је написао Пера С. Талетов, и изишао је у „Малој Библиотеци“ са натписом „Новац“. Овом роману указана је врло мала пажња од стране наше критике. Јер ако дјело можда и није, по мишљењу неких, оно што су очекивали, оно је својом концепцијом захватило бројније друштвене слојеве, прика-

завши их вјештином доброг опсерватора, него ;

што имамо случај са Дошљацима.

Дошљаци су роман једне мимозне љубави, приказан топло и интимно, са многим лијепим описима природе, добрим опажањима београдске свакидање физиономије живота и са врло лијепо размјереним материјалом саме фабуле, у колико она то име може да носи. Слаба страна ове књиге љубави је у растегнутом опису љубакања и рефлексија о тој љубави самих „јунака“ романа. И та развученост је често неу-

годна, јер пати од понављаних МИСЛИ, фраза И

тепања, па чини утисак сличан баналности. А

глава гдје се износи приказ драме у којој ју-

нак и нехотице указује прстом својој драгани што да чини, па да га учини срећним, управо је злочин једне онако болећиве и племените натуре, као што је Милош Кремић.

Но када изузмемо ово неколико слабих страна књиге, овај је роман знашна добит за нашу и онако слабу лишерашуру ове врсте. (Ово је књига са много одличних мјеста, она одише неком вертерском сентименталношћу,

пуна је приказа природних пејсажа, она имаи пјесничког заноса и многих фотографских снимака тако познатих сцена из живота. Поред реалистичног приказивања и упоређења књига носи на себи обиљежје једне занимљиве лектире. Сриска Књижевна Задруга је уврштенем овог романа у своје коло учинила част и српској књижевности и услугу њеним читаоцима“.

У мостарскоме „Раду“, у бр. 31. ове године изашла је ова критика на св. 131. С. К. Задруге, Критшичке студије д-ра ЈЉ. Недића:

„Критичке Студије д-ра Љубомира Недића“, 131. свеска одабраног овогодишњег кола Српске Књижевне Задруге, доноси ситније ра-

дове и покушаје познатога патријарха наше модерне критике. Колико је д-р Љубомир Не-

„дић био снажна појава у нашој књижевности,

колико год је они у страну знао да загази својим студијама, он је ипак учинио више но многи који су, поред свег кочоперења некад са својим блиставим именима, носили у ствари само циглу

и креч за зграду наше лијепе литературе. При-