Службени лист Српске књижевне задруге

74 |

ДА ме “~ Seppyk и др | ”“ пива

БРОЈ 3.

мајући са љубављу и сваки редак овог интересантног човјека, који је тврдио да Лаза Лазаревић није био прави приповједачки таленат

_него да се одликује необичним умјетничким

тактом и особитом вјештином, ми овдје у кратко изнашамо један дио предговора овом издању. Д-р Љубомир Недић је написао повећи број списа из области књижевне критике. Он је писао критичке студије, и издао их у двије књиге: једну под именом Из новије српске лирике 1893, и другу под именом Новији српски писци 1901. (Осим тога, он је писао и иначе студије 0 књижевним дјелима, оцјене књижевне, чланке O појединим књижевним питањима, итд., и објављивао их махом по часописима и листовима. Али, што је мање познато, његов рад на књижевној критици није сав у ономе што је објавио. Он је имао намјеру да још књига изда, и само га је рана смрт (1902) у томе прекинула. Иза његове смрти остало је доста рукописа који су спремани да допуне започете серије књига и чланака по часописима. Остало је доста критичких студија о новијим српским писцима, које је мислио издати у новој, засебној књизи; већ сама околност да је књигу Новији српски писци означио као „прво коло“, као што се на насловном листу књиге види, показује то довољно. (Остало је и неколико чланака о општим књижевним питањима, у роду оних који су као „уводни чланци“ излазили у „Српском Прегледу“ и „Зори“, и они указују на то да je H њих, све уједно, и штампане и нештампане, вероватно мислио издати у засебној књизи.

Српска Књижевна Задруга је ријешила да његове посмртне списе, као и оне по часописима или у брошурама објављене, изда уједно, у избору, и у колико се они односе на књижевну критику. Она с правом налази да јој ваља објављивати и недовршене посмртне списе наших писаца, ако они и у колико допуњују њихов рад и ако иначе одговарају програму Задругину; она је то радила у више махова, са дјелима Ј1. Лазаревића, 5. Јакшића, В. Илића, и др. У његовим посмртним списима, има доста ствари које су истог рода као и његови ранији списи, и које лијепо допуњују књижевну слику овога човјека што је био угледан представник књижевне критике, и чије ће име историја српске критике увијек са дужним поштовањем помињати; уз то, Задруга овим не издаје само његове недовршене списе. Што ипак има незгодности од недовршености списа, то ће се накнадити интересом који ће у њима наћи сви они који воле питања књижевне критике, и који ће и у недовршеним студијама наћи довољно поуке.

У прву свеску ушли би већи списи студије и есеји из српске и туђе књижевности, махом посмртни; у другу, ушли би краћи чланци,

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

СТРАНА 25.

оцјене и други списи што са књижевном критиком имају везе, великим дијелом раније 06јављени. Уз издање дошла би, као што је обичај, и књижевна студија о писцу. Та је студија остављена за идућу свеску, из разлога да читалац има и преглед цијелог Недићевог дјела у истом тренутку кад буде имао и студије о њему. То је свакако боље за читаоца, али то има и своју незгодну страну. Баш она недовршеност студија о којој смо мало прије говорили, може учинити да читалац, који познаје досадашње Недићеве списе и цијени их, замјери можда за коју идеју која на први поглед не изгледа врло тачна, за који израз који није увијек од најзгоднијих, или слично. С тога уредник већ сад, прије студије о Недићу у којој ће имати прилике да ствар потпуно представи, нарочито обраћа пажњу читаоцу нека ову књигу чита друкчије него раније књиге истога писца. Велика је разлика између посмртних списа и оних који су за живота штампани. Недићеви посмртни списи остали су у облику којем су дотјеривање и даља обрада били још потребни. Идеја која у њима изгледа недовољно тачна, изгледа вјероватно тако што није довољно развијена ; израз који не изгледа згодан, био би замјењен бољим да је писац доживио да сам приреди издање ових својих списа; итд. Читалац, према томе, мора о томе стално водити 06зира, и тек стим обзиром цијенити ову књигу“.

Београдско „Ново Време“ (бр. 294. од 25. октобра) донело је ову оцену:

Џон Лобок: Задовољства у животу, превео Драгомир М. Јанковић. Српска Књижевна Задруга 183. Б. 1910.

Између свих седам одабраних књига 19. кола, којима је С. К. Задруга обрадовала ове године своје задругаре, нарочито се истиче својом моралном тенденцијом и васпитном вредношћу горња књига, која заслужује да постане нека врста еванђеља, требника честита и срећна живота, из којега ћемо свакога дана црпсти поуке, утехе, наде, вере у живот, подстрека за рад и усавршавање. Не може се довољно убедљиво препоручити свакоме који тежи срећи, а нарочито омладини, да се свакога дана у часовима доколице и тихог размишљања, напаја зрелим и плодним мислима славнога енглеског научника, природњака и политичара Лобока, који је ето у отменом српском преводу постао приступачан и нашем читалачком свету, као. поуздан путовођ у животу. Навешћемо неколико поглавља, из којих се види разноврсност предмета, о којима говори ова занимљива књига која је проткана мислима и наводима из најбољих песника и мислилаца свих времена и свих народа. Тако се у њој говори, измеђ осталога, о човековој дужности да буде срећан, о срећи