Споменица Београдске трговачке омладине 1880-1930

5

ПРИВРЕДНА ИСТОРИЈА СРБА

I СРЕДЊИ ВЕК Данашњи Јужни Словени становали су у почетк)' Средњег века за Карпатима, између реке Припета и вароши Кијева. Ту су живели у мањим самосталним групама, бавећи се земљорадњом и ■ сточарством. Нападани од суседа, они су се још од VI столећа почели спуштати на Балканско Полуострво, где су најзад сасвим прешли у VII столећу. Њихова нова домовина била је тада већ на извеном ступњу културе. Још кад су Римљани завладали Балканским Полуострвом испресецали су га добро поплочаним путевима и на стратегијски важним местима подигли нове градове, а неке су старе, већ постојеће, утврдили. Испред дошљака, Јужних Словена, становништво старих градова северне Србије побегло је ка Солуну, а становници далматинских градова пребацили су се на оближња острва. Овом су приликом пропали многи стари градови: Сингидунум (Београд), Вим.чнациум (Костолац), Скупи (код Скопља), Доклеа (Дукља), Нарона (близу Метковића), Епидаур (Цавтат), Салона (Солин) и други. Поред очуваних, неки су и од ових пропалих градова поново оживели, те су нешто они, а нешто још очувани стари римски путеви, много допринели да се и код Срба трговина почне постепено али стално развијати. Од једног дела на Балканско Полуострво дошлих Словена образовала се у IX веку Српска држава у шумовитим кланцима југоисточне Босне и североисточне Херцеговине до западне Мораве. Одатле се она постепено ширила или се у кланце повлачила. Од XII столећа њено је тежиште у главном било око реке Рашке, по којој је и добила своје средњевековно име Рашка. Сточарство и земљорадња Сточарство и земљорадња били су главно занимање Срба кроз цео Средњи век. Сточарство је било развијеније од земљорадње због велике пошумљености земаља које су Срби населили. О томе имамо и сведочанство Вилхелма Тирског, познатог путописца из XII столећа (1168), који каже: „Србија је земља планинска и шумама покривена. Уосталом, народ је необразован, без знања, живи по горама и шумама, није вешт земљорадњи, богатство му је стока коју у велико гаји, обилује млеком, сиром, маслом, месом, воском и медом“. Земљорадња је у ово доба била врло мало заступљена и односила се на сејање нешто пшенице, ражи, јечма и проса. Преимућство сточарства над земљорадњом долазило је не само због ниске културе становништва већ и стога што су Срои зоог

оезбедности и одбране у први мах настањивали брдовите и шумовите пределе. Кад им се у XII столећу из орда држава почела ширити по плодним долинама Дрима и Поморавља, земљорадња је одмах кренула напред, утолико пре што су Немањићи обраћали нарочиту пажњу на њено развијање, издајући нарочите наредбе по којима је продаја жита оила сасвим слободна. Још раније, и у доба Вилхелма Тирског, од XI па све до XIII столећа, простирао се неколико дана хода дугачак, врло плодан а ненасељен појас земљишта, који је одвајао српска племена са Ибра и Лима од византијских пограничних градова Призрена, Липљана и Ниша. Кад су Немања (1180) и наследници му заузели ове крајеве наш их је народ брзо населио. Нарочито су густо насељене топле котлине Белог Дрима и Ситнице. Пре тога, иначе, биле су планине насељеније од равница и српски су горштаци све до XI столећа радије се помицали на запад, према јадранској обали, но на исток. Кретање ка истоку, где'су услови за земљорадњу били повољнији, упоредно је са ширењем Српске државе у том правцу, то јест од XI столећа на даље све до утврђивања Турака у Маћедонији, кад су се плодни погранични крајеви српски опет раселили. Њихово се становништво из околине Призрена, Пећи и са Косова полако повлачило на запад, у планине, испред арбанашких пастира. До Стевана Немање привредни развитак српских земаља ометан је несређеним политичким приликама. Ове су се политичке прилике побољшале под Немањићима, те је стога земљорадња толико коракнула да Француз Гијом Адам (псеудоним Брукард), који иначе као епископ о Србији пише непријатељски, о томе 1332 године каже: „А краљевина је та (Рашка) много богата житом, вином, уљем и маслом; пријатно је испресецана текућим водама, изворима и рекама; окићена шумама, планинама, долинама и равницама и пуна свакојаке дивљачи; укратко рекавши, добро је и одабрано све што у њој роди, нарочито у крајевима приморским“. Ако се ово тврђење 1332 упореди са тврђењем Вилхелма Тирског из 1168 опажа се да је у времену од 164 године земљорадња код Срба толико напредовала да је, према Гијому Адаму, заузела прво место међу нашим занимањима. Говорећи о богатству наше земље у земљорадничким и сточарским производима, француски епископ још много хвали наше руднике сребра и злата, у којима радници непрекидно раде. У Француској су, у његово доба, села била бедна, те га је стога наше богатство изненадило. Међутим, сасвим су друго мишљење о Србији и Србима имали у то доба просвећени и од нас још богатији Византинци, тако да се