Споменица Београдске трговачке омладине 1880-1930

6

њихово мишљење о Србији, иако је реч о приликама из доба Цара Душана, са мишљењем Гијома Адама никако не слаже. С погледом на варошки живот, на саобраћајна средства, занатлијство, густину становништва, интензивност земљорадње и културни ниво становништва, и поред свег напретка Србија је још увек била примитивна и патриархална земља, упоређена са старом културом византијских провинција. Напредак земљорадње у њој није био ометан толико ситним поседом. ГБега је ометала несигурна и због рата малотрајна сопственост непокретних имања, несташица радне снаге, честе неродице изазване природним утицајима, унутрашњим борбама, болестима (кугом у 1349) и ратовима. Н-арод је скапавао од глади нарочито у годинама <1202/3, 1303 и 1307. Бољи су утисак само давала крупна имања, но њих је било врло мало. Она су припадала манастирима и звана су по византијском м е т о х и ја, ређе и к о н о м иј а. Манастири су у свом поседу имали читава села, пуна сељака. Тако су, на пример, Дечани имали 40 села и 2432 куће. Сточарство је било јако развијено једно због повољних природних услова, друго због тога што су му и српски владари поклањали толику пажњу, да су увек и сами имали велика крда. Сточарством су се највише бавили Власи из Тесалије, Етолије и Акарнаније. У XIII столећу они су се уселили у Србију и кроз Хум и Босну избили и на Приморје, у које су се спуштали под јесен напуштајући српске планине. По законику. Стефана Душана они су плаћали господару имања за борављење стоке по зимским становима од сваких сто волова, кобила и оваца по један комад а уз овцу и јагње. Пашњаци по планинама били су својина владаоца, манастира, властеле и жупа, а по дубравама припадали су селима. Сточарство је било номадско. Лети се стока коњи, овце и говеда —• изгонила у планине, зими се спуштала у топле, травне долине и котлине. Једино свиње нису сељене већ храњене по храстовим шумама, пуним жира. Оваца и коња било је свуда, магарац је био добро заступљен у Приморју, у Маћедонији је било и нешто камила, а у брдима мазги. Воћарство, лов и риболов Било је, сем сточарства и земљорадње, и других занимања. Због цветних шума и ливада Срби су се занимали и пчеларством и то у великој м.ери, јер је справљање медовине, меда, и воска за свеће било врло развијено. По манастирима је чак било и професионалних пчелара, који су се звали у љ а р и. У Приморју је било много заступљено в и н оградарство', ау унутрашњости остало в о ћ а рс т в о. Од воћа у унутрашњости су се истицали крушке, јабуке, шљиве, трешње, вишње, брескве, ораси,

питоми кестени, лешњици и оскоруше, а у Приморју смокве, маслине, бадеми, лимуни, неранџе и нарочито грожђе. Ловом на дивљач бавила се властела. Рибол ов је био развијен на Дунаву, Плавском, Скадарском, Охридском и Преспанском језеру, по свима рекама и по мору. Ну од ових споредних занимања изнад свега стајало је рударство. Рударство На нашем земљишту рударство се развило још у преисторијско, а нарочито у римско доба. Римљани су највише копали злато и сребро. У рудним крајевима Босне и Србије имали су они нарочите рударске надзорнике procuratores metallorum над којима је вршио врховни надзор comes metallorum per Illyricum. Песник Марцијал назива провинцију Далмацију златоносном, а ова је провинција у оно доба сем Далмације обухватала и данашњу Босну, у KOjoj је у римско доба било нарочито доста злата у околини Горњег Вакуфа и Травника. Златоносног песка и руда било је доста и у источној Србији око Пека, Млаве, Поречке Реке и Тимока, те су Римљани и у тим крајевима оставили трагове рударске радње. Сребро су копали у среброносним рудницима код Сребрнице у Босни, испод Штурца на Руднику, по Копаонику и у околини Кратова. После римске пропасти копање руда у Србији и Босни било је обустављено све до XIII столећа. Тада су у Србију, вероватно за владе Уроша I (1243 до 1276), због најезде Татара на Ердељ и Угарску, побегли многи рудари, звани Саси, пореклом из области сепешких Саса. Они су одмах изградили своје колоније по свима важнијим рударским местима, Новом Брду, Брскову, Руднику итд. Саса је било и по градовима и по рудницима. Саси варошани звали су се пургари, а Саси рударски радници ру пн иц и или среброделци. И једни и други имали су у Србији своја имања и повлашћен положај. Уз Сасе су се рударством у мањој мери бавили и домаћи радници. Иначе, радове око експлоатације рудника финансирали су дубровачки капиталисти, којих је било и по Србији и по Босни. Они су били још и савршени златари и ковачи новца. Сем Дубровчана, рударством су се још бавили Которани, Барани, Сплићани, Трогирци, Задрани и други Далматинци, а од Италијана нарочито Млечићи, који су по српским рудницима имали и своје колоније. Рудници су били својина владалаца и велике властеле, а Саси и Дубровчани су их закупљивали. Рудници су били заједничка предузећа и само су поједини њихови делови могли бити наслеђивани и отуђивани. Тако је Стеван Лазаревић (1389 —1405) поклонио Дечанима ~два napa у Трепчи на рупах". Бан Кулин (око 1180—1204) дао је босанске руднике у закуп двојици Дубровчана који су између Олова и Брда Јагодине подигли дворац Дубровник. Бан Твртко дао