Споменица Београдске трговачке омладине 1880-1930

154

пређење трговине и трговачког сталежа у духовном и материјалном правцу. Тако је активно учествовао 1880 г. у покрету београдске трговачке чаршије за оснивање Народне банке на чисто народној основи и са искључиво српским капиталом. У најстаријем српском новчаном заводу, Београдском кредитном заводу, био је члан управног одбора још од оснивања, а доцније и потпретседник ове до 1884. Те је године изабран у управни одбор Народне банке где је остаосведо 1890. Сарађивао је и на стварању Београдске берзе, у којој Је био члан првог управног одбора и ту остао све до смрти. Учествовао је у уписивању акција Српске банке у Загребу, друштва за подизање кланице и сточног трга, у стварању Српског трговачког удружења, као и многих других привредних, хуманих и просветних друштава остварених у то доба. У општини је био одборник, судија у Београдоком трговачком суду, а 1884 изабран је за народног посланика за град Београд. У време српско-турског рата 1876, када је објављен мораторијум, није се хтео њиме користити и тиме је подигао углед српских трговаца у иностранству. Пошто је спремио два ортака и добро особље Јефта Павловић се повукао са посла. У Београдској Трговачкој Омладини био је још од њена оснивања члан. Установу је волео свестан њене културне и прооветне улоге у српској трговини. Праве њене користи могао је свакодневно да види знајући какве су прилике биле у доба његова шегртовања. И свакако, под тим утисцима, зачела се и прва племенита мисао о његовом великом делу дарежљивости. Пошавши 1895 по савету лекара у иностранство ради лечења, он је 28 новембра 1895 написао тестаменат и распоредио своју тековину. Умро је 11 фебруара 1896 у Арку. У тестаменту Јефта Павловић је одредио свога ората Ђоку М. Павловића, претседника Касације, за универзалнога наследника све своје покретне и непокретне имовине, с тим „да непокретно имање у Кнез Михаиловој улици број 6 које излази на другу Миланову ул. бр. 5 Ђока ужива за време свога живота. После његове смрти означено имање има припасти Београдској Трговачкој Омладини са седиштем у Београду. Приход истог имања има се употребити на развој и на _ чапређење њене трговачке школе, а ако је могуће и на шиљање по једног младића у иностранство ради стручног трговачког академског ооразовања или изучавања какве специјалне индустрије.” Тиме је Јефта М. Павловић постао први велики добротвор Београдске Трговачке Омладине. Својим великим доброчинством хтео је да користи онима је i сгооу живота осетио и сам. Он је памтио своју немаштину и невољу из које је поникао. То

га побуђује, да учини највеће добро будућим трговачким поколењима. Колико је волео трговачки сталеж, ценио рад на образовању и васпитању српске трговачке омладине види се, између осталога, из овог карактеристичног случаја. Кад је присутне писању тестамента упознао са његовом садржином, запитаћс га један од њих: «3ашто јој толико остављаш?” (Београдској Трговачкој Омладини). На то је Јефта Павловић одговорио: „Зато да јој се позна и да јој збиљски помогнем”. Свог првог великог добротвора Београдска Трговачка Омладина сећа се са захвалношћу у свакој прилици. У априлу 1896 приређен је у Саборној цркви први свечани помен Јефти М. Павловићу. Приликом трогодишњег помена поч. Јефти М. Павловићу- од стране његовог брата Ђоке (8 фебруара 1899) одржана је комеморативна седница Управног одбора и Школског одбора Београдске Трговачке Омладине, на којој је претседник Марко Вулетић говорио о родољубивости и племенитости Јефте М. Павловића. На његов гроб положен је истога дана и венац у знак захвалности. Своме првом великом добротвору Београдска Трговачка Омладина посветила је своје прво издање Меничног права. Његову гробницу обновила је Београдска Трговачка Омладина 1928 и том приликом на гранитном споменику израђен је покојников барељеф са натписом. Сваке суботе и уочи празника пали се кандило на његовом гробу.

ЈЕЛЕНА МАРИНКОВИЋ трговац београдски У ред својих великих добротвора уврстила је Београдска Трговачка Омладина, још пре 4 деценије, и племениту Орпкињу Јелену Маринковић. Јелена Маринковић родила се 1 августа 1841 у Темишвару, у коме су први грађани били српски трговци. У тој родољубивој средини одрасла и васпитана, Јелена Маринковић се целог свог века поносила својом националном припадношћу. Волела је књигу и позориште. Наклоност према позоришту довела ју је и до познанства са глумцем Српског народног позоришта у Новом Саду Пајом Маринковићем. Из познанства дошао је и брак 1868. После тога Јелена Маринковић се и сама одаде глуми и позоришту. У овој промени она је нашла прави смисао свога живота. У Српском народном позоришту у Новом Саду остала је по мужевљевој смрти (1871) све до 1875. Тада се из здравствених разлога морала да одвоји од позоришта и ■напусти глумачки живот. Напуштајући позориште отишла је на посао који са овим нема ништа заједничког. Одала се трговини. Прво је отишла у Беч