Споменица Београдске трговачке омладине 1880-1930

159

нија свршила пет разреда основне школе, а потом је отишла на изучавање женског рада у онда чувени завод госпође Савке. Ту је провела три године па се потом удала 1870 за Николу Д. Кики, трг. По удаји и поред свих послова у кући и радњи Евгенија Н. Кики научила је француски и немачки језик, преко којих је проширила своје образовање и заузела једно од првих места међу београдоким госпођама. Кроз цео живот свога мужа поч- Николе Кики, г-ђа Евгенија била му је веран друг и сарадник. Она је и после његове смрти посветила највећу бригу- извршењу последње воље и жеље свога поч. мужа Николе. Она све чини да још за живота види остварену племениту жељу своју и свога мужа: подигнуту трговачку болницу за сироте и пострадале трговце. ИЛИЈА АНТОНОВИЋ београдски гвожђарски трговац Илија Антоновић родио се 3 маја 1843 у селу Мелнику (у Македонији) од мајке Ласкарине и оца Антона Илића. Његови родитељи бавили су се земљорадњом на чифлуку богатих Турака бегова и спахија- У месту рођења Илија Антоновић је остао кратко време. Није напунио ни две године а родитељи му морадоше да оставе огњиште и беже испред ножа и пушке подивљалих азијата (1845). Дошавши у Београд отац ступи са два старија сина у службу свога рођака Анастаса Захо, који имађаше велику магазу и трговину гвожђем, ужаријом и др. Пошто се мало опоравио, отвори за себе ужарску радњу. Илију су родитељи и браћа због нежнога здравља склонили од трговине и дали у школу, најпре у грчку, па пошто ову одлично сврши и у српску и то одмах у највиши (четврти) разред. Свршивши и ову он пређе у трговачку школу Нигрисову, а доцније Милана Миловука. Свршивши и ову школу он ступи у радњу свога брата Панајота и ту проведе 3—4 године, јер му брат ускоро пострада- Изгуби много на вересији код ужичких Турака, јер ови, притешњени српоким устаницима и паљевином Ужица (Курлагина буна), морадоше бежати у Босну. После тога он пређе у службу Анастаса Захо (1863). Године 1875 отпочео је самостално да ради и отворио гвожђарску радњу. У радњу је уложио 1.500 дуката, и то 750 дуката своје уштеђевине и толико још позајмице, коју је добио без икакве писмене обавезе од великог лончарског трговца са Саве Стевана-Стевице С. Павловића. Илија Антоновић је убрзо подигао своју радњу на угледну виоину. Илија Антоновић је претставник оних наших агилних привредника, који су својим личним трудом успели да створе себи угледно трговачко име. Сам је себи крчио пут у животу; сам је себе изгра-

ђивао у послу « животу. Скромностму је била једна од врлина. Илија Антоновић може да послужи за пример како се личним особинама, честитошћу, марљивошћу и вредноћом стичу леп глас и углед. У напретку трговачке омладине Илија Антоновић је гледао општи напредак свога народа. У срећи трговачке омладине уживао је као у својој личној. Још за живота поклањао је особиту пажњу и наклоност Београдској Трговачкој Омладини, а нарочито њеној школи. Родољубље и племенитост своју Илија Антоновић обележио је многобројним доброчинствима још за живота. Круна свега тога изражена је у његовој последњој вољи. Своме народу на добротворне сврхе оставио је све своје, дугим и часним радом и примерним трудом, стечено имање. Поред велике вредности завештања Београдоком университету, ради школовања сиромашних студената, завештао је Београдокој варошкој болници (50.000 дин.), Београдоком женском друштву (50.000 дин.), да се од прихода удају две честите сироте девојке сваке године, Београдокој општини за оиротињу (30.000 дин.), Београдској саборној цркви (30.000 дин.), Београдском певачком друштву (15.000 динара), Дому ученица средњих школа (15-000 дин.), Грчкој саборној цркви у Атини (10.000 дин.),Друштву за васпитање глуво-неме деце „Краљ Дечански» (2.000 дин.), Цркви Св. Саве у Београду (2.000 дин.), Српском учитељоком друштву (1.000 дин). Београдској Трговачкој Омладини је завештао своју велику двоспратну зграду у Београду. Карађорђева ул. бр. 16. Текст дотичног дела тестамента гласи: « Београдској Трговачкој Омладини остављам своје непокретно имање у Карађорђевој ул. бр. 16, којим ће располагати тек после престанка уживања и плодоуживања легатора Елизе Хаџићеве. Нека управа Омладине из дохотка имања издржава овоју школу. Ако се покаже корисније да ее имање прода, нека га прода и добивени новац преда Управи фондова на принос под именом Фонд Илије Антоновића, а од приноса издржава школу«. Преминуо је 26 јула 1921 у Београду.

ЈОЦА Ж. ЈОВАНОВИЋ-ШАПЧАНИН трговац шабачки и београдски Јоца Ж. Јовановић родио се у трговачкој кући у Шапцу 30 јануара 1850 од оца Живана, гвожђароког трговца и матере Гоопаве. Рано је остао без родитеља. По смрти очевој гвожђарску радњу водила су два очева пријатеља, све док сину није признато пунолетство, па му је тада и очева радња и имовина предата на руковање. Тада Јоца Ж. Јовановић напушта даље школовање, преузима очеву радњу, својом вредноћом и иоправношћу успешно је води и одржава на угледној висини. Још у првим