Споменица Београдског певачког друштва : приликом прославе педесетогодишњице 25. маја 1903. год.

102

вене дворске капеле интонирајући нашу народну химну : „Боже правде“.... и када Кнез зађе од једнога до другога са сваким се редом куцајући нашем одушевљењу не беше краја! Ми се радосно: купасмо с чашом коју нам Његово Височанство каваљерски поднашаше благодарећи му најдубљим поклоном.

Кад се мало утиша одушевљење које је у нама. изазвала дивна здравица Кнежева, изађе на средину наш председник г. Станојевић, па заблагодари Њ.. Височанству Кнезу на свима високим пажњама којима је тако обилато обасуо наше Друштво; заблагодари на одличноме гостоприметву које је Друштву у бугарској метрополи указано ; заблагодари на топлим и искреним жељама за зближење два братска. и суседна народаи напи здравицу за дуг и срећан живот Његовог Височанства Кнеза и Његовог СОветлог Дома. Окривена дворска капела. као да је руковођена неким чаробним штапићем, засвира бугарску химну „Шуми Марица“.... а ми се дубоким: поклонима немо придружисмо жељама нашега уваженог Председника.

Пошто је Кнез неколицину од нас декорисаоорденом својим „у име захвале и признања за наше одлично певање,“ он се, с Кнегињом испод руке; опрости са нама. Ми се пожурисмо колима да час про стигнемо на станицу, где нас наше Друштво нестрпљиво очекиваше. Воз је био сасвим готов и само је нас чекао. Опростисмо се с нашим добрим Ристом Данићем и његовом красном госпођом ; руковасмо се, на брзу руку, с неколицином чланова срп-ке колоније, која цела беше изашла на станицу да нас испрати, па поскакасмо у воз који одмах муњевитом брзином полете на далеки Исток, ту златну јабуку силних народа и дугих векова !..

Из неба је сипила хладна измаглица. Нама се чињаше да се приближујемо хладноме Џеверу а пе: топломе Истоку, где су банане већ давно сазреле. И кад пред вече, око 7 сахата, стигосмо у Пловдив, ми смо морали да потражимо наше зимске капуте:.