Споменица Београдског певачког друштва : приликом прославе педесетогодишњице 25. маја 1903. год.

081

На пловдивској станици беше перон пун света, који нас радознало посматраше. Ту нас дочека председник општине с многим грађанима, и позваше нас да при повратку из Цариграда свратимо у Пловдив. Међу њима видесмо и госп. Карића, који нам је допније много на руци био. Ми им обећасмо да ћемо се, ако нам време дозволи, одазвати њиховом пријатељском позиву и у Пловдиву један концерат приредити.

Око 9 часова из јутра пројурисмо кроз Сан-Отефано, то, тако рећи, предграђе цариградско. Још један тренутак и мп бејасмо у Цариграду!

Пара писну, воз стаде и ми слетесмо на перон натоварепи пашим пртљагом и обузети нашим мислима. На перону дочекаше нас: наш војни аташе, · потпуковник г. Светозар Радојчић, с његовом г-ђом супругом и све особље нашега посланства. Сем њих беше ту још силесија хамала и портира оних хотела, у којима су за пас станови заузети. Поздрависмо се љубазно и разиђосмо по становима.

Тога дана, као и цео идући дан Друштво је провело у разматрању знаменитости ове јединствене вароши на свету, али је за то најпре отишло корпоративно да посети српског посланика г. Др. Владана Ђорђевића, који дочека Друштво својом познатом срдачношћу и позове га на чај у 9 сахата у вече.

Тачно у 9 часова, одосмо сви, и гости и чланови, у наше Посланство. Наши одлични и гостољубиви домаћини примише нас најсрдачније, онако: како Орбин Србина дочекује. После прилично дуга. разговора разделише нам ноте и наш нас хоровођа. једним погледом упаради. Хтели смо да издржимо једну малу пробу пред нашим поштованим послаником Др. Владаном, јер је он непрестано зебао за. наш успех на концерту. До душе он нам то није казао, али смо ми из целог његовог говора закљу_чили да му је некако хладно око срца. Није ни чудо било. Наш уважени Посланик алармирао је све амбасаде и сва посланства страних држава, сву