Споменица Београдског певачког друштва : приликом прославе педесетогодишњице 25. маја 1903. год.

109

малом табурету Мунир-Паша, главни марешал двора. и тумач Оултанов.

Отворисмо ноте па смо чекали знак да отпоч-. немо. У сали је владао гробни тајац. Ми смо испод ока погледали час на Султана, час на принчеве, час на царске великодостојнике, а час на онв силне марешале и ађутанте ОСудтанове,. који су се тамо окооних других врата, која су такође широм отворена била, искупили па нас радознало посматрали. Наш Стева, који је непрестано о његовим „цвикером“ посла имао, стајао је на левом крилу нашем, лицем окренут Оултану.

На знак Султанов скочи Мунир-Паша, па пошто. се дубоко Султану по турски поклони, дође назатке. до нас и позва нас да ближе приступимо. дакорачасмо неколико пута па стадосмо, али на поновљени позив Мунир-Пашин, пређосмо три четврти сале, па се на десетину корака заустависмо испред Султана, који нас је благим, сањалачким погледом посматрао. Устависмо дах; нешто нам ладно дође уз леђа а опе стотине свећа стадоше нам играти испред очију !.... Одједном, као тихи дах лаганог поветарца када једва додирне жице Еолове харфе, забруја Отевина интонација и одмах за тим грмну бурно-главовито звучна Хамидија, Химна Султанова, која није у програму била и коју Султан још никада није у хору чуо, јер у Турској нема певачких дружина. Њему свирају марш Хамидију, али му је као песму још нико није певао.... Султан се чисто прену; на лицу му се огледаше и изненађење и задовољство; за тим се брзо подиже са фотеље. Сви поустајаше. А када на завршетку јекну оно: „Чок јаша Падиша Хан“, Султан се благо осмехну, климну на нас неколико пута главом и узе нам пљескати. После Хамидије Судтан махну главом на Мунир-Пашу, овај му приђе, па кад му Султан нешто тихо заповеди, он му се поклони, окрете се нама и рече: да Њ. Величанство жели да отпевамо и Орпеку Химну. Отева се дубоко поклони и одмах затим јекну кроз салу „Боже правде“ прво, а ко зна да ли и последње у