Споменица Београдског певачког друштва : приликом прославе педесетогодишњице 25. маја 1903. год.

110

Илдиз-Кијоску ! И после наше Химне Султан се благо осмехну, пљесну неколико пута рукама и седе. Сви "око њега осташе на ногама, догод им није лево и „десно руком махнуо, на шта му се они дубоко поклонише и седоше али опет с обореним погледом и с прекрштеним рукама преко трбуха.

Отаде св низати песма за песмом. Певали емо како никада дотле, осокољени одличним пријемом Њ. Величанства. Он је с великим интересовањем "слушао наше певање и неколико пута пљескао; нарочито му се допадаше наши корифеји — бавови. Кад смо отпевали и последњу — осму — пијесу, Султан дозва преко Мунир-Паше нашег посланика г. Др. Владана, па му нешто тихо рече. Др. Владан звекну мамузама, дубоко се поклони Султану, окрете се нама, па нам громко рече: „Његово Величанство Султан Абдул Хамид Хан П. потпуно је задовољан вашим певањем и изјављује вам своју високу владалачку олагодарност. Живео!“ Ми грунусмо трипута „Живео!“ тако сложно и громко, да су свеће у "полијелејима затрепереле!...

После мало тренутака уђе један дворанин у салу и унесе пун служавник кутија с орденима и медаљама. Мунир-Паша прочита гласно неколико имена оних чланова које је Султан декорисао. Чим _је име дотичнога члана прочитао, овај је пришао Марешалу, примпо орден и дубоко се Султану поклонио. Затим Мунир-Паша раздели свима члановима медаље „за уметност“ које су веома цењене у Турској. Кад је све то свршено, Султан се диже са својег фотеља, махну према нама руком и изађе праћен свима онима који су с њиме концерту присуствовали. Ми емо били отпуштени...

Ударисмо опет оним истим ходником, којим смо и дошли, спустисмо се низ степене, прођосмо оним дугим ходником и устависмо се пред једном салом баш преко пута оне сале с плавим дамастом. Наш љубазни вођ Мунир-Паша позва нас унутра на за· куску којом хоће Његово Величанство да нас почасти.