Споменица о прослави десетогодишњице Просвјете

Пао

Др. Радослав Вукадиновић: Поштована господо п госпође! И ако нама лекарима није у првоме реду дужност да ширимо у народу писменост, наше поље рада таково је, да ипак морамо, чим у праксу ступимо и на то мислити. Ја сам добио прије двадесет и три године једно село. Био сам онда срески лекар. Чим сам ступио у праксу, нашао сам, да је сељачкој невољи много крива и неписменост а не само невоља и болест. Онда сам мислио, на који начин да научим овај свијет да чува здравље. Тада нисмо имали ни једног популарног листа него су у појединим часописима излазиле нотице о здрављу и тд. Васа Пелагић је био онда најпопуларнији п ја сам га налазио и код свештеника, додуше под кључем, јер га јавно нијесу смјели читати. Пошто се у то вријеме бпо много распространио сифилис, ја сам почео да пишем на полеђини рецепта чланке о сифилису. Кад који сељак дође ја му дајем одмах једну нову поуку. Ја сам пробао и по који сељак зна читати, па сам видио да се сав ознојио, док прочита четири реченице и послије сасвим заборави што је читао. Ја ћу вам прочитати такав један рецепис (чита).

Чувај се сифилиса (вренге)! Сифилис је опасна приљепчива болест. Ту болест опази човјек обично онда, кад поред главобоље изађу пјеге и красте по тијелу, или ранице по устима и чмару. Ко се одмах код љекара лијечи може оздравити. Ако се бабски лијечи и запусти пропада. Те бољке је много по народу, јер се лако пренесе отров са болесна на здрава. Чувај се те заразе и ово запамти: Не доводи младу из куће гдје болује сифилис, јер можете од ње сви сифилис ухватити, а п рађађе само богаљ и недоношчад. Не удаји дјевојке за сифилистичког момка. Ни слуге сифилистичке не узимај. При ручку се не полажи никад једном кашиком, јер можеш ухватити сифилис од оног, који је пре тебе јео а има сифилис у устима. За све у кући купи по тањир, кашику, виљушку и нож и све нека је чисто и опрано. Не бриши се туђим пешкиром, него својим чистим. Дјеци забрани да у уста мећу туђе свпралке п фруле нити греба другом своју да дају. Не љуби се ниским, за кога не знаш, да је сасвим здрав. Како посумњаш да ти је неко у кући болестан од сифилиса, пди одмах доктору. По закону, ако је болест сифилис, не плаћаш ништа доктору за преглед нити за лијекове. Исто тако не плаћаш ништа за лијечење у болници.

Ја сам овим рецептима постигао лијеп успјех тако да су људи преписивали те рецепте и ширили их даље. Да би привукао и неписмене, ја сам метнуо и слику професора Беринга и сељак, кад је видио одмах пита ко ти је ово. И ја сам те слике послије налазио под иконом. Деспо се је п овакав случај. Ја сам написио на рецепту: чим видиш да ти је ко слаб, дођи, био дан, била ноћ. Тако ми један дође у ноћи и вели: тако пише Ја сам послије хтио да предложим да се напише на тим рецептима нека поука и то на овај начин: љекар чим се појави каква болест у његовом крају, треба да има рецепте, на којима је нешто о тој болести написано. И сељак кад дође љекару хоће код њега чим више да се окористи и воли кад уз рецепат има шта и написано.

Предлагао сам санитетском савјету, да се ово усвоји, али није ништа до сада учињено, и ако је моје свето уверење, да би корисно било.

Србија има нас лекара три стотине и бикад сваки дан сваки од нас по два писана рецепта дао, онда је то шест стотина кратких поука. Осим тога овим се може чувати и писменост у народу. Ова ствар и ако је врло једноставна, опет не умемо практички да је употребимо. Кад сам био у Берлину код професора Ласера, па кад сам му казао да ја сваком болеснику дајем један засебни напутак и кад сам му извадио свој рецепис, то му је било врло мило па га је показивао послије на предавању. Послије кад смо видјели, да сељак у механи врло радо гледа разне слике, дошли смо на то да направимо нешто са сликама. Тако сам ја саставио здравац календар са сликама. Та се ствар врло прихватила. Календар бољи и од плаката због тога што сељак покида врло често плакате, али календар мора да држи цијелу годину због календара и због слика. У календару „Здравцу“ била је и слика једнога алкохоличара. Кад сам послије дошао у механу нашао сам је иврезану. Механџија вели да људи неће ради те слике да долазе у механу. Ја сам тај календар послао и у Русију, те су и тамо направили такав календар. Ја мислим да такве ствари можемо и овде раширити,. Календар је с тога згодан, што можемо увијек мијењати чланке. Кад сам послије ишао по свом срезу, правио сам експерименте. Тако сам налазио људи, који знају тај календар на памет. И то је дакле један начин, на који се може да