Споменица о прослави десетогодишњице Просвјете

— 29 —

и код нас врло велики. Значи, дакле, да број основних школа не стоји у обрнутој сразмери с бројем аналфабета. Не тврдим да је овоме крив нерад у основним школама. Напротив, уверен сам да основна школа, у главноме, даје оно шта се од ње тражи, нарочито у погледу писмености деце. Али, сва она деца, која по свршетку осн. школе остају у селу, нису прихваћена после тога ни с које стране, и у току 3—4 године забораве све оно што сву, учећи основну школу научила. (О томе имам врло много и личног опажања, али ћу вам од свега навести само један пример. У селу Војсци, у Ресави, видео сам једну стару рушевину и недалеко од ове лепу, модерно озидану школу. Сељани су ми казали, да је она рушевина њихова стара школа, пи да у њиховом селу постоји школа већ 40 година, Када сам их упитао, колико има у њиховом селу, међу одраслим људима, писмених, показали су ми једног старца, рекавши да је само он добро писмен. Заштог Зато, што је тај човек по свршетку школе био врло дуго општински писар у селу. — Дакле, и ако у селу постоји школа, и ако је дете свршило ту школу п изишло из ње писмено, ипак, као што мало пре рекох, кроз неколико година постаје аналфабета, јер се нико није састарао и створио му прилике да може своју писменост сачувати, развити и учврстити. Значи, дакле, да, поред основне школе у једноме селу, ваља створити и друге услове, који би помогли да се спасе од пропасти знање задобивено четворогодишњим радом у основној школи, т. ј. да од писмена детета не постане неписмен младић. За то Културна Лита оснива у нашим селима сеоске библиотеке, које поверава нарочитим библиотечким одборима. Задатак је тих одбора, да се не само старају о библиотеци, него да у својој околини пропагирају и потребу читања књпга; да пруже свакоме становнику села корисну књигу на читање, а нарочито да призивају сеоску омладину, која је свршила основну школу, пи да је навикавају да се служи што чешће књигама сеоске библпотеке. Ми радимо тако, јер смо уверени да ће свако дете, читајући чешће по свршетку осн. школе, очувати и учврстити своју писменост. Радећи тако, учинићемо да број аналфабета буде обрнуто сразмеран броју основних школа у земљи.

Не треба се бојати, да наш сеоски свет неће читати књигу, па ма у селуп постојала библиотека. Из искуства знамо, да се у нашим селима чита радо, само када се у библиотечком одбору нађе ма само један подузетан човек. Ево примера: у селу Вражогрнцу, у Тимоку, основана је сеоска библиотека с јесени, а већ фебруара месеца млади свештеник Рашић пише Управи К. Лиге: „у моменту када дајем из наше библиотеке хиљадиту књигу на читање пишем вам“ и т.д.— У селу Грабовцу, у Ресави, сељани су овидали нарочиту кућу за сеоску библиотеку, а то не би урадили да не цене значај и потребу књиге. У осталом, ако сам добро обавештен, у томе селу међу млађим људима, нема аналфабета. .

Дакле, основном школом и аналфабетским курсевима може се сузбити аналфабетивам, али под условом да се створе и други услови (библиотеке) који ће одржати знања једном задобивена.

Што се састава сеоских библиотека тиче, имао бих напоменути ово: оне морају бити састављене највећим делом од књига које садрже наше народне умотворине (народ. песме и приповетке); приступачне списе наших познатих писаца и преводника, историчара и путописаца; књиге о чувању здравља; најзад, књиге у којима су равумљивим начином изложене поуке о пољопривреди, сточарству и у опште о домаћем газдинству. Ради људи вишег образовања, каквих има мање-више у свакоме селу, сеоска библиотека треба да има пи књига више књижевне вредности. Садржај њихов може се, на заказаним састанцима у библиотеци или школи, пригодним начином саопштити и онима, који га сами читајући, не би могли разумети.

Састав једне варошке (градске) библиотеке мора тежити да, ма п у току дужег времена, задовољи захтеве једне потпуне националне библиотеке.

Ако би се на овој конференцији желела донети каква резолуција по овим питањима, слободан сам изјавити, да ћу од стране управе К. Лиге, заједно с њеним делегатима, изнети њено мишљење о томе.

Предсједник г. (. Новаковић: Дајем ријеч господину др. Радославу Вукадиновићу .