Споменица о прослави десетогодишњице Просвјете

кад год је ријеч о народном просвјећивању у ширем смислу, јер од тога зависи п какве књиге треба писати и какве људе треба у тај посао ангажовати. Прво би питање било то, какве улоге да се подијеле међу школованим људима у народу и који ће људи нарочито учити народ писменост. То знате ваљда сви, који сте радили и радите у народу, а особити господа свештеници, да прави народни просвјетитељи морају радити као апостоли. Ви знате, кад је Христос слао своје ученике да уче народ није им давао некаква писана и копмликована упута, него их је отпустио сријечима: идите пи научите народ. Дакле и ми, који би хтјели да радимо међу простим народом морамо бити као апостоли. Не замјерите, што ћу ово рећи. Такав човјек мора бити као ловачки пас, коме лежи у нагону да лов који је нагон онда јачи од свега и он му следује под свима приликама, чак и у пркос стављеним препрекама. Сваки онај који иде вољио у народ да га учи, ваља да иде за то што га срце вуче, а не на силу п под морање. Такав мора бити спреман да пређе преко свих препрека, дакле мора да буде прави апостол. Ми се данас за тај велики рад застављамо на селу код два човјека, прво код свештеника, па онда код учитеља. Ја мислим да сваки свештеник има неку моралну власт код својих парохијана, да је он тамо највећи ауторптет међу њима, у толико би могао притјецати у помоћ ауторитетима са стране, као први сарадник на датој му идеји. Сада би дошла на ред средства. Материјална средства су новац пи књиге, Што се тиче новаца, налазим да је он средство за сва друга средстваи да би требало по могућности награђивати оне, који раде у народу. Послије апостолског рада, послије нађених средстава, народно просвјећивање је п ствар организације. Ви ћете можда сада да пријавите какве резолуције. Ја налазим да се то тиме тешко што стварно постизава, јер је врло тешко провести у правило све, што собом доноси човјечији живот са тако разноликом потребама. Ја мислим да сваки од нас треба без правила одушевљењем и тежњом да упућује сељаке на пут бољег живота, рада и лијепе поуке. Гдје год га сретнете и видите да ради нешто што не ваља, упућујте га пи кажите му, како треба да ради. Ја ћу вам навести само један примјер, коликог незнања има међу нашим тежацима. На свом путовању кроз Србију, опет прегледајући школе, дошао сам у село Осаоницу (округ пожаревачки). Дошао сам у школу и случајно милујући плашљиву дјецу по глави, примјегио сам да свако дијете на десној страни има улупљену главу. Одмах сам ишао од једног до другог дјетета, опипао десну страну и код свакога нашао удубину. Упитам учитеља откуд то долази. Он ми одговори, да је у селу народ врло прост, те у бешици п ако има доста вуне нема јастука, него остављају дјетињу главу да лежи на незастрвеном, тврдом тлу „лубуре“ од липове лозе те се тако дјетету глава улупи. У таквом конкретном случају, дакле, кад би ко од вас ишао путем и срео сељанку, шта треба да радиг Шта друго но да је просто упути да метне дјетету под главу, ако неће вуне а оно бар сламе или маховине. И збиља она ће вас послушати и други ће за њом то урадити. Најпослије ми се сви боримо да научимо аналфабете, т. ј. писмене, који су то заборавили, а ја истичем да тамо у царству неписмених има их врло много управо далеко више, које треба научити, Да завршим. Питање о просвјећивању народа мора се проматрати са психолошке стране. За ријешење овога питања треба апостола, треба средстава и неке организације. Та организација треба да буде мјесна и заједничка. Мјесна би била у појединим мјестима, а заједничка у читавој провинцији или ако хоћете у свему просвјећивању нашега народа, тако да се мјесне организације помажу, како би што боље постигле успјеха и извршили ово велико дјело. Моје мишљење је, у захтјевима не треба претјеривати. Вријеме гради куле низ Котаре, вријеме гради, вријеме разграђује. Тако морамо и ово питање обрађивати лагано, систематски, а будућност ће као природан резултат, сама собом донијети извршење овога тешкога задатка.

Велим још једном: потребна је поред умјешености стрпљења, средстава, још дуго вријеме, енергија особито апостолска љубав и преданост, па да могнемо постићи жељене успјехе у овоме тешком раду. (Живио).

Предсједник г. Стојан Новаковић: Има ријеч г. Тихомир Остојић.

Г. Др. Тихомир Остојић: Поштовани зборе! Како је вријеме већ подобро одмакло, бићу кратак. Само ћу толико говорити. да равложим резолуције које ћу поднијети овоме збору а које треба да буду резултат нашега вијећања, уједно и полазна тачка за