Споменица о прослави десетогодишњице Просвјете

— 28 —

наш даљи рад на друштвеном просвјећивању. Потпуно се слажем с мишљењем г. Живана Живановића. Он је рекао да је ово о чему се ми савјетујемо тешка ствар. Ми стојимо, одиста, пред крупним проблемом. Не осјећају само господа која су се код нас бавила народним просвјећивањем да је то тежак посао. Има о том код просвјећених западних народа читава велика литература која показује да је друштвено просвјећивање врло тежак проблем, да се тим проблемом баве многи и велики умови и да се од доброг ријешења тога проблема за прогрес људског друштва много очекује. Данас се много племенитих људи мучи око питања како да се што више знања унесе у широке масе народне. Али није ријеч само о сухом знању: у питању је читаво духовно царство, сва култура људска,

Из овога што емо на овом збору чули видимо јасно, да у многим питањима друштвеног просвјећивања нијесу сви сложни. Г. Кепмановић, на примјер, мисли да књиге никако не треба поклањати, и може се рећи да је до тога увјерења дошла и сва теорија и пракса на западу. Међутим, чули смо овдје и тако мишљење, да књиге треба поклањати. Чини се, господо, да је ово ситница, али практични рад на народном просвјећивању доказује да није тако п да треба п у овом питању да дођемо до сагласности. Код нас се слободан и добровољан рад око духовног развијања народа обично зове народно просвјећивање. Замишља се да смо ми господа у капуту тутори малољетног народа који се спуштамо с висина к њему. Многи осјећа то спуштање као жртву. С таким ехватањем се ова наша ствар неће много помаћи у напредак. Оваки рад треба да се зове друштвено просвјећивање Ми не можемо себе сматрати за учитеље него за посреднике између друштва и културе. У таком раду пмамо и ми сви много да научимо. То је једно узајамно учење. Ми дајемо другима, да у исти мах и ми од других примимо.

Ми, дакле, у многим питањима овога посла нијесмо сагласни. И баш с тога је потребно да се користимо дојакошњим искуством онијех народа који су на том пољу радили, покушавали па чак и експериментовали, рационално проучавали овај проблем. Ми њих нећемо моћи а ни смјети, само просто копирати. Код нас су друге прилике. Ми морамо сами стварати, али с успјехом то нећемо моћи чинити без знања тога до чега су и до којих резултата дошли, на примјер, Нијемци, Данци, Енглези, Американци. Наша расцјепканост пи неспремност на овом пољу упућује нас и на заједнички рад. Г. ректору Урошевићу се чини то немогуће. По мојем мишљењу је то и могуће и потребно, и то на равне начине. Има тачака у којима морамо бити сагласни. Морамо бити сложни у циљевима п методама друштвеног просвјећивања. И до средстава, на примјер, књига, предавања, каталога лакше ћемо доћи у кооперацији него свак за се. Разумије се да ћемо се у појединостима морати прилагођивати приликама и мјесту.

На основу свега што сам до сад рекао бићу слободан да предложим ове револуције:

]. Вбор изриче потребу кооперације свих просвјетних органивација, колико то допуштају прилике у којима Српски Народ живи, Кооперација се може тицати циљева и метода друштвеног просвјећивања и набављања средстава (књига, предавања).

П. Збор изриче потребу да се људи којисе баве друштвеним просвјећивањем што боље упознају с проблемима, даље с циљевима, методима и средствима друштвенога просвјећивња код западних народа ида се користе у свом раду њиховим искуствоми успјесима.

Ш. Збор изриче потребу да се много прије сазове конгрес свих организација и људи који се у нас баве друштвеним просвјећивањем. На конгресу треба прије свега да се изнесу информације о културном стању Српскога Народа, о досадашњем раду на друштвеном просвјећивању ио успјесима, даље, расправа о циљевима и методима друштвеног просвјећивања и припрема свега онога до чега су напредни народи на овоме пољу дошли.

То су резолуције које овоме збору подносим да их прими.

Али само нешто да додам трећој тачци. На овоме сад збору нијесмо могли улазити дубље у поједина питања, јер се нијесмо могли спремити као што треба. Чули смо врло