Споменица о прослави десетогодишњице Просвјете

_ 39 —

Стога дижем смерно свој глас у име српске жене у том великом и важном питању о просвјећивању народа.

Господо и браћо! Просвјета је женског рода и Вију у народу без жене провести не можете! (глас: тако је!) Ви морате с нама рачунати. Имајте на уму, да жена држи три ћошка куће. Жена је мати, она рађа живот, и животу одгојем циљ даје. Жена је домаћица, вестилинка дома и огњишта. Домазлуком штеди и стјече пи уздржава имовину и народа пи државе. Жена је другарица свога мужа, својом љубављу и својим утицајем на мужа подржаватељ снаге и рада, императорка своје околине. (гласови: тако је!) Па вјерујте, да без нас не проведосте питања просвјете. И жена мора напријед у сложан рад. А ми српске жене скромне смо у својим захтијевима. Ми не тежимо за оном модерном еманипппацијом — ла жену отргнемо њеном по Богу и природи одређеном позиву. Ми желимо свјестан рад и спрему у оквиру свог светог задатка као мајке и узгојитељке, као домаћице и родољупке, као жене п другарице, помоћнице и савјетнице својих мужева. Нама је најближа и најлакша задаћа о просвијећивању народа. Повјерште ју нашим рукама, узмите наш рад

у ваш прорачун. Подијелите га с нама. Подупшрите нас — немојте нас омаловажавати. Наше добротворне задруге су створене у том смислу — само их морају мушкарци симпа-

тијом сусретати п јачати. Па ако је досадањи рад бпо мало непотпун, једностран, усавршујте га савјетом, Ми осјећамо п саме, да рад задруга мора преећи својим тежиштем у народу, да мора бити свестран, интензиван.

Жена треба, да је огледало свог народа. Задруге треба да сину као сунце, које ће све крајеве, п све буџаке у народу освијетлити, огријати. Жене су прве чете, које морају у свој народ на поље просвјете. Живом ријечи, примјером, поуком, предавањем.

Стога дозволите, да у кратко сведем своје жеље, како би се могло с питањем просвјете спојити рад свију нас; јер сваки Србини Српкиња је позвата, да буде апостолом свог народа.

У првом реду нужна бп била концентрација радне снаге, а та би се провести дала организацијом свих установа. Та организација би пмала водити бригу о подијели и проведби рада.

А најважнији и први задатак у просвјећивању народа — који би п самој писмености предњачио био би: у народу подићи вјерски и национални осјећај!

Изгледаћу модернизму као каква средовјечна авет — али ја се тога не жацам. Спас Српства, прошлих крвавих вјекова била је српска-православна вјера. Црква је била чуварица Орпства, православна вјера услов живота Србинова. Србин се патио, борио, у оковима стењао, али се вјерно своме Богу молио и Бог га је чувао. Са олтара свијетлило је прво свијетло проевјете, а крст су три прета главно је било обиљежје Српства.

И данас смо посаградили големе, лијепе цркве, што дижу своје звонике небу под облаке, ал су те наше лијепе цркве пусте и правне! Не допустити тога! Црква нек нам буде пи у будуће прва школа, прво огњиште просвјете. Похађајмо своје цркве, научимо народ свој љубити, поштовати и похађати цркве, поштовати своје свештенство.

Код нас Срба има похађање цркава и своју материјалну корист; јер обогаћујемо тим пи своје црквене општине. Сваки новчић има своју племениту сврху у питању про“ свјете и помагања своје сиротиње.

Као што треба вјеру у Бога, и вјеру у бољу будућност у српској груди подржавати тако треба и национални осјећај успиривати.

Национални одгој нашег народа врло је забачен, да нас није Бог већ њим створио, зло би прошло с данашњом бригом о национализму у народу. Узмимо стога у програм свог рада појачати, будити, уздизати народну свијест; народне карактере. Да нам народност не букти само ватром говора, већ да гори у грудима а ивбија радом, И наше школе п наше цркве и сваки нас поједини сматрајмо то важном задаћом, у свакој српској груди жарити ватру вјере п родољубља. |

Просвјета, која данас сјајном својом славом манифестује свијест и родољубље Српства, нека буде као прва установа и у будуће огњиштем сваке среће п напретка, Српетва. Нек скупи око себе све остале установе, нек им даје свјетла савјетом, потицајем, примјером. Нек буде центрум снаге и рада. Нек се обазре и на српску жену, која је свјесна и вољна засукала бијеле рукаве на заједнички свети, успјешни рад.