Споменица о прослави десетогодишњице Просвјете

пољ

— 81 —

знао одабрати сходне чланке пз: Привредника, Српског Кола, Народних Новина, Здравља, Трезвеностп, Савезника и т.д. па их прештампати, а поред тога би се ваљда за сваки број могла пи међу нама наћи бар по два оригинална чланка.

За ово све мора бити велике љубави, истрајности и пожртвовања, јер овај рад иште од човјека све, а не даје му ништа. Тко се год прихвати овога рада, нека не мисли да ће зато примитп захвалност већ на против нашћи ће свагдје на велике запрјеке, сумњичење п неповјерење, али такав преко свега тога у интересу боље народне будућности треба да безобзирно срља, истрајно идући одређеном циљу, остварењу великих народних пдеала. То се све може само онда, ако се код наше интелигенције развије већа љубав према највећем дијелу нашега народа — тежаку. (Пљесак). Живио!

Предеједник г. С. Новаковић: Ријеч има госп. Олга Кернић-Пелеш.

Тђа Олга Кернић-Пелеш: У овом одличном п духовитом кругу чини ми се овај час, да се сјајне звијезде крешу, а те звијезде, да су српска срца наша, а жарке искре да фрцају и да пале груди наше. Свака искра велика је п сјајна мисао! Свака српска груд велика и јака снага. А кад се та подијељена снага сложи у једну цјелину, ствара чудеса

То доказује данашњи дан, сјајан, сложан, величанствен! Дан, којп оцјењује десетгодишњи, трудни, напорни и неуморни рад. А да ли је тај рад извео свој узвишени циљ, — знаћемо — ако једно једино питање поставимо;

Је ли народ осјетио тај душевни покрет» Је ли се народ окористио тим трудом Одговорити можемо са да, и не! Са да, јер су сјајни резултати у круговима наше интелигенције. Са не — јер интелигенција није скроз проникла средине и душе народа. А ту велику и важну потребу — која се још постићи има наглашује красно и духовито предавање г. доктора Владимира Ћоровића.

Па смо се ево и састали, да бистримо појмове, да погађамо путеве, којима ћемо до циља, да просвјету п у народ пренесемо.

Ја сам двадесет година свога живота посветила просвјети народа у овим земљама. Ја сам још у доби свог школовања, кад се је окупација провађала, довикивала својим посестримама: отворене су јужне двери, ајте друге, да крвавимо радом руке, да беремо п у трњу цвијеће, то је цвијеће душа нашег рода! И кад сам дошла као учитељица на вишу дјевојачку школу у Мостар, душом сам пријањала уза свој народ, завпрпивала у душу и прилике његове и гдје год сам могла сијала сам сјеме слоге, палила сам искре љубави прам роду и отаџбини, предавајући науку, научиласам родољубље. И онда, кад сам престала бити учитељицом иза школских клупа, остала сам учитељицом свога народа. Најтежа је борба била стећи повјерење, али љубав је била јака пи није вољу сломпти дала.

Ја сам у Лијевањском котару ишла од села до села, од куће до куће, научила сестре из народа, да стеру чисту постељу, макар та и из просте сламњаче била, да окрече своју кућу, да оперу своје прозоре, да зраче и чисте, да спремају брижније своја Јела, да крух мјесе како је боље, а кад је жито слабије родило, да се и крумпир са брашном измијеша. Спомињала сам крај тога и народну орнаментику п не знам да ли су се мене тицале оне ријечи реферата господина доктора Ћоровића — гдје је спомен о орнаментица. Орнаментика је важан дио народног умјећа и вриједан, да се сваком згодом нагласује; јер српска орнаментика, наш вез и шупљика прва је на свијету, и не смије нузгредна бити, то потпуним увјерењем и поносним заносом данас устврђујем. Пропутовала сам сву Европу, разгледала све свјетске музеје, али српској народној умјетности не нађох пара.

И камо среће, да ју у народу поново оживјети узмогнемо у оној првој непотвореној форми. Да наше жене и дјевојке на селу прегну на текстилни рад. Ткање и вез било би врело зараде, а побуђивало би љубав и понос к оном што је народно. Кад би још уз то наша српска дама засновала своју скромну народном духу примјерну моду, окићену својом орнаментиком, повећала би се народна индустрија и воља за рад.

(Упадица: г. Марко Поповић: Не раде то оне, које проповиједају).

Ја знам, да је мој глас био до сад глас вапијућег у пустињи, али се надам, да ће данас одјекнути у сакупљеним грудима. Једна ласта не чини прољећа, ми све морамо, да сложно замтрамо то коло рада. Ево нас, сложисмо се у задруге; ето Вас господо и браћо у Просвјети, сложимо рад у смислу питања „о просвијећивању народа“.