Споменица о прослави десетогодишњице Просвјете

ДОН

село. Ко је ту позван да те библиотеке води, и ко може да их води него свештеник и учитељ. Учитељ је мање сталан елеменат, јер се премјешта с једног мјеста на друго, прелази са народне школе на владину школу и т. д. дакле од њега се не може очекивати ни један радник. Што је пријатељ отац Марко Поповић споменуо све остаје на свештенству. Ми знамо да велики дио свештенства врши своју тешку мисију, да смо увијек и сувише дужности товарили на свештенике. Ја сам опет дошао да кажем да су они једини, који могу водити те ствари. Ја мислим, ако желимо остварити оно о чему данас говоримо, по селима и по касабама, морамо задобити свештенство да ради. Знамо п то да има који ће радо радити све дотле, докле прилике допуштају али велики проценат неће, јер је то тежак посао. Има начина и средстава да се ипак удеси како ће да се ова ствар проводиг Овдје је на дневном реду већ одавно питање свештеничких плата. Ја мислим да је врло лијепа прилика да се при.уређивању свештеничких плата ријеши и ово питање, наиме да се свештеницима, код уређивања плаћа одреди одређена свота за рад око тих библиотека. Та награда нека не буде спојена са платом него да буде као неки доплатак. Ако би се тако уредиле плате свештеничке, онда би свештеници примали на се одговорност за књиге, те би морали о њима и рачуна полагати. То је само бачена идеја. Ја мислим да би добро било да се код ове прилике споразуми Просвјетни Савјет са Просвјетом, те да се тако поради на оснивању црквено-школских библиотека. Да се та ствар узме на претрес код уређења свештеничких плата, како би могло да се изврши оно за чим тежимо. (Живио!)

Предсједник г. Саво Урошевић: Ријеч има г. др. Тихомир Остојић.

Г. Др. Тих. Остојић: Господо, само ћу неколико примједаба да кажем на предавање госп. референта. Он се бавио једном специјалном темом: о градским библиотекама, Моје је увјерење да српско друштво још не цијени довољно библиотеке, не увиђа колико су оне важне за друштвено просвјећивање. За то имам ове доказе. У Новом Саду има пет библиотека које пмају мање или више јаван карактер: три школске, једна епархијска и једна Матице Српске. У свима скупа има преко 70 хиљада свезака. Ова множина књига је право закопано благо, јер није ништа учињено да ове ризнице знања буду приступачне широкој публици. Наше друштво, у овом случају, изазива у нама слику старога цинцарина који пма пуне сандуке дуката, али их закључава и оставља да „пљесниве“, а не пушта их у промет. Кад треба основати јавну књижницу, обично је највећа сметња недостатак материјалних средстава за набаву књига. Ето, овде има књига, али нема локалитета, нема послуге, нема библиотекара, нема других каталога. Да наше друштво увиђа важност библиотеке за народну културу, оно би брзо помогло, кад већ има толико књига на полицама. И не ће то бити тако само у Новом Саду. Није чак ни Народна Библиотека у Београду удешена као што треба. И тамо недостају и просторије, и каталози и много друго. Ја ив те околности изводим да наша интелигенција не осјећа дубоко колико су добро уређене и лако приступачне библиотеке важни културни институти, Јер чим би то она осјетила, одмах би се створили удобни локалитети, згодни каталози, стручни библиотекари и т.д. А докле год није најкултурнији слој нашега друштва, грађанство, увјерено о користи библиотека, дотле не можемо ни мислити на оснивање и одржавање сеоских књижница. Како би се у Новом Саду, Карловцима, Биограду, Сарајеву, гдје има средњих и великих школа, гдје се спрема и одгаја народна интелигенција, пошло у питању библиотека напредним правцем, раширили би се чисти појмови о том пштању и у села. За напредак ове ствари, дакле, прво је што треба учинити: уредити узорно наше централне библиотеке, па из њих утицати на интелигенцију и у опће на просвећени слој нашега друштва.

Једно од најважнијих питања при том је стручно образовање библиотекара. Иу том много заостајемо. У цијелом Српском Народу једва да има неколико стручних библиотекара. А без њих ни библиотеке не вриједе много. Јер ако хоћемо да библиотека врши своју мисију културног завода, нарочито у нашим приликама, гдје је културни рад још у зачетку, библиотекари би морали бити нека врста народних учитеља. Већина наших људи не може да се користи ни најбољим каталозима. Добар библиотекар ће, после кратког обавјештаја, сазнати шта читачу треба. Као добар психолог, као зналац литературе, он ће брзо помоћи и неуком читачу и наћи му баш ону књигу која је за њега. Ако нема