Споменица о прослави десетогодишњице Просвјете

књиге о траженој теми, наћи ће му подлистак Српске Ријечи, чланак у Срп. Књижевном Гласнику и т. д. Питање библиотекара у великим библиотекама је, дакле, псто тако важно као и набављање књига. Само како да дођемо до образованих, стручних библиотекараг У Њемачкој, Америци а идругдје се држе курзови за образовање библиотекара. Не може бити друкчије него ћемо и ми наше библиотекаре слати на стручно образовање бар у Њемачку.

Скакојако треба да смо захвални г. проф. Поповићу што нас је информисао о томе како стоје варошке библиотеке у Србији и што нам је овдје додирнуо неколико важних тштања о библиотекама. Тако треба даље. Треба јавном дискусијом ових питања да привучемо пажњу интелигенције на важност питања, пак ће онда, јамачно, кренути напријед.

Замјеник предсједника г. Сава Урошевић: Ријеч има г. др. Кујунџић,

Т. Др. Кујунџић: Ја сматрам, господо, оба питања, која смо јучер п данас третпрали једним питањем, јер се оба оснивају на народном просвјећивању. Шта нам вриједе библиотеке кад немамо писмених људи. Знам да културним земљама много вриједе библиотеке, али код нас је друкчије. Због тога ћу нешто рећи о писмености. Јучер се ради краткоће времена није могло расправити то питање. О школама и писмености говорио је госп. Пушибрк. Он је добро истакао улогу школе у шпрењу писмености. Домиста је жалостан факат, да у Далмацији има само три српске школе. Алп ја знам из искуства, да ни ондје гдје има много школа, као н. пр. у Србији (2000) не дају школе онолико у писмености колико се мисли пи колико би се могло очекивати. Главни је узрок томе, што у школе долазе дјеца у седмој години. Послије свршетка школе забораве оно, што су научили, јер морају ићи за својим послом, раде код стоке, на пољима и тек у 20-ој години кад иду у војску одлазе са села у варош. Онда се на жалост у врло много случајева констатују да већ не знају читати. У том погледу мислим да би много боље било, да сеоске школе доцније почињу — са 10-12. годином. Они који почну са 10-12. годином врелији су и боље памте оно што им се предаје, јер им је мозак развијенији. Они п теже забораве оно што науче. Сва српска дјеца морају да прођу кроз школе, али ми ипак видимо да је 80 процената неписмено. Они су били писмени па су заборавили читати. Кад би школе почеле касније ја мислим да би било мање неписмених.

Замјеник предсједника госп. Сава Урошевић: Обавијештен сам, да ће сад у цркви почети парастос умрлим члановима Просвјете. Господа која желе ићи на парастос, нека иду, ми ћемо и даље наставити конференцију, јер мислим да се ни мало не гријешимо о умрле чланове Просвјете, ако останемо овдје. Г. предсједник је отишао да заступа цијелу конференцију. Ми можемо наставити посао, јер овим послом одајемо пм исто поштовање као и они, што су отишли на парастос. Молим господо, да устајењем одамо поштовање покојним члановима „Просвјетиним“. (Слава им).

Госп. др. Кујунџић (наставља): Молим господо, да се ово одавање почасти записнички проведе.

Сада ћу да наставим оно што сам почео. Мени је особито жао што немам овдје буквара госп. Пушибрка. Мислим да сте се могли упознати с тим букваром. Буквар је врло оригиналан. Сјећате се господо да је предсједник Културне Лиге споменуо да наш народ најрађе чита народне пјесме. Госп. Пушибрк« је то имао на уму кад је правио свој бруквар. Он је тај посао основао на народној пјесми. Наша култура постоји у добу дјетињства. За душу народа пријања народна пјесма као нама кад смо били дјеца. То вријеме преживи сваки народ и он мора да пређе све ступњеве образовања. Из почетка се задовољи простом лектиром, то јест народном пјесмом, а за тим мало по мало прихваћа п теже ствари. (Предсједник Урошевић моли г. Др. да се држи предмета). Као једно згодно средство за ширење писмености у народу споменућу награде у школама. Београдске школе дају својим ученицима награде, те тим потичу да се ученици међу собом натјечу.

То би било нешто о писмености, а сада ћу рећи неколико ријечи о књижницама. Библиотеке су јака спона између појединаца и главне цјелине. Поједине централне библиотеке у Сарајеву за Босну и Биограду за Орбију, у Н. Саду за Војводину стајале би у контакту, и сачињавале би једну цјелину. Ја мислим да би за рад на библиотекама био најзгоднији свештеник и учитељ. Код нас у Србији имају учитељи поред своје главне