Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

62

у Босни и Херцеговини, имали су за последицуг да и књаз Никола изиђе из свога паснвитета и стриктне неутралности и да, у првој половини месеца августа 1875., пошље свог таста војводу Петра Вукотића на Грахово: да одатле, у име његово, потајно управља устанком у Херцегозини. Тај гест књаза Николе у колико је обрадовао херцеговачке усташе, у толико је имао кобних последица по правилан и успешан развитак устанка, јер је избор врховног команданта у лицу војводе Петра, рђавог војсковође и човека склона сплеткама, одмах показао своју лошу страну. Први догађај у ком се показата сва штетност од те „врховне команде“ био је }'дарац на Невесињску Касабу. Уместо да усташе упути на Никшић којн је одсвуда био опкољен српским независним и полузависним племенима и којн би усташи, пресекавши му једини излаз и улаз, Дугу, без по муке глађу натерали на предају и у који би се сво херцеговачко робље могло сместити и снабдети и покретним и непокретним потребама, а он се, ослањајући се на Црну Гору као неосвојиво залеђе, могао претворити у врло подесну операциону базу, уместо тога војвода Петар издаде тајну наредбу Пеку Павловићу; да дигне своје јајоше и херцеговачке усташе ида удари на Невесињску Касабу. У том циљу спрема му у помоћ кабадахију Милована Бошковића с 200 Брђана и Андрију Даковића са 100 Граховљана. Како су усташи били попалили сва турска села и мање кршле и карауле по путовима и опленили све турске покретннне и непокретнине по кадилуцима, то је Невесињска Касаба (као и Мостар, Столац, Требиње, Билећа и Метохија) са својим градом, аскером, артиљеријом н башибозуком била уточиште домаћих муслнмана, који су се из целога невесињског среза били слегли и прибегли у њу са свом чељади и покретннм имањем и стоком. Пеко преко својих поклисара достави Господареву заповијест херцеговачким главарима и рочи,