Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

тога од вароши иду у разним правцима путеви, који се вијугају попут змија преко равни и затим се пењу на околна брда, да се изгубе у кланцу и кршу. Ако пођете из вароши оним путем што води на Оџаке бега Љубовића, видећете, након једног километра, с десне стране пута, један брежуљак, чија је половина покривена гајем од церове шуме, а друга заузета њивама, На темену тога брежуљка између raja и њива могли сте видети 1875. године две зграде. Једна је била хан Жерајића, а друга чардак у коме је становала породица кнеза Јове Жерајића. Кнез Јово је некако успео, негде у половини XIX века, да купи то имање од Турака, па се од тада тај брежуљак и зове Жерајића брдо, које се и сада налази у власништву кнеза Јове. Кнез Јово имао је јрш три брата; Сима, Гаја и Тодора; од њих је и постало браство Жерајића у Невесињу, насељено у Миљевцу, Касаби, Подвележју, Бијељини и невесињској Луци, а има сем гога више чланова тога браства који су се одселили у Босн}', Србију, Русију и Амернку. О старом кнезу Трифку, оцу кнеза Јове, постојн предање у Невесињу, да је он носио барјак пред оним Невесињцима које су Турцн прикупили и приморали да носе тајин за војском Кулин-капетана, кад је овај кренуо да умирује Србију и ухвати Карађорђа. Но кад дођу до Мишара, једни од тих Невесињаца пребегну на страну Карађорђеву, а други остану да јављају о кретању и намерама Кулинове војске. О дубљем пореклу браства Жерајића немам позитивних података. Предање каже да су из Старе Србије побегла од Турака два брата: један од њих еастане на Ободу у Црној Гори и његови потомци назову се Кривокапићи, а други брат пређе уХерцеговину и од њега постану Жерајићи, Зимоњићи, Стајићи, Ђоги и Шаренци. Све ове породице у Херцеговини славе Лазарев дан и скоро се не узимају између себе због сродства; с тога се војвода Богдан

п