Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

73

Зимоњић сматрао међу тим породицама као неки патријарх, Да овака предања имају основа, најбоље доказује факт што многе старе српске породице, доцније потурчене, имају царске фермане на своја давнашња имања. О томе сам се уверио 1902, године, кад бејах из Србије дошао у Невесиње, да обиђем мајку. Док моја мајка рађаше нешто по кући, а ја сеђах на столици код ватре, на вратима се показа један висок и плећат муслиман са узвиком: Селам алећ (Помози Бог!). Моја мајка остави посао, исправи се и не без нагласка одговори; Селам селаму! Него Бог ти помог’о, Југо! Муслиман седе код врата и поче савијати цигару. Осећајући неку нелагодност од таквог дочека госта, ја ra упитах; Ама, пријатељу, ова моја стара рече, да си ти Југо. Да ниси по чем својта старог Југ Богдана и његових девет Југовића? А ти шта мислиш? Вала не мислим ништа, него те лепо питам. Дабоме да сам од лозе Југовића. Зар не знаш село Југовиће, које је удаљено три сата од твоје куће? Ово је село поклонио султан Бајазит моме пранђеду, који је био унук Војина Југовића. Имам валај и ферман, који сам носио котарском предстојнику у Невесиње барону Бенку, да ra чита, па кад виђе шта пише, он извади пет фјорина, пружи ми их и рече: „На ти ово, кад си Југовић“. Дођи валај код мене и ти, да видиш тај ферман, ако желиш, а имам те су чим и дочекати, Око половине XIX века кнез Јово беше подигао хан на томе брду, једну зграду, покривену сламом, а доцније озида чардак, 1869. године, као што гласи камен темељац. Хан Жерајића биојепознат за турско доба и по добру и по злу: тамо су долазили и пролазили из целе Херцеговине и Срби и Турци и Латини, а често богме ноћу и горски