Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

74

хајдуци осветници, Добро памтим, да су кнеза Јове, Трифко -и Ђорђе, чешће одвођени у тамнице, у Невесиње, због сумње да јатакују ускоцима, а памтим и чету Пере Тунгуза, која би, збиља, по неки пут навратила у гај Жерајића, да узме мало хлеба, сира и сува меса. У тај гај често би долазили и варошани из Невесиња, и православни и муслимани, са породицама, да се напију млека и да праве теферич. И ако се моје успомене односе на време далеког детињства, ипак hy покушати да их изнесем онако како су се урезале у дечије срце. Почећу баш са изношењем типова моје задруге, као и непосредне околине, јер све то, изгледа ми, има везе са узроком Невесињске Пушке и Херцеговачког Устанка. 1874. године, мој деда, кнез Јово, посече се ножем по прсту руке, засу рану струготинама од кајиша и заустави крв, али се рана даде на зло и кроз пет дана оде мој деда Богу на истину. Код наше куће скупи се много људи из невесињског поља, да одаду пошту старом кнезу. Однијеше га на носилима до гробља и кад га засуше земљом, ставише му више главе један повећи камен, који некако мрко и пркосно гледаше оне велике плоче, које су остале ,на гробљу Бог зна од кога старог времена. Много боље из тог доба памтим моју бабу Милицу, очеву мајку, коју старији људи зваху кнегиња (умрла је 1902. године у 95. години старости). Сви укућапи звали су је обично мама, док смо ми деца звали рођену мајку „снаша“, као и остали свет. Неко време те исте 1874. године поче се нешто зуцкати о ускоцима. По планинама око невесињског поља могле су се чути каткад пушке одметника, а ускоро почеше да падају и поједине главе турске и српске. Ocehao сам и видно, да се кољу Срби и Турци, алн никако нисам могао разумети, зашто се кољу. Ја опет упитах бабу; Чујеш, мамо, што се бију Србн и Турци?