Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

Шути, лудо једна, да те ко не чује! Срби хоће слободу, а Турци не дају. Зар ниси чуо како се пјева уз гусле, да се Срби бију „за крст часни и слободу златну"? О крсту сам имао представу: видео сам га на пркви у Кифину Селу и у селу Биограду, над гробовима, и на послетку видео сам да се наши људи крсте кад су у цркви, или редовно код куће, кад се спремају да вечерају и кад би најстарији члан задруге наредио: „Устајте, да се помолимо Богу, па да вечерамо и онда спавамо!" Поред тога сетио сам се, како се јунаци српски и турски руже, како Турци псују Србима крст и четворо поста и на послетку разумедох некако, да се Срби морају бити за „крст часни“, али ми се никако не даваше савладати појам „златне слободе", која се певаше у песмама. И мада сам у дубини дечије душе имао неко осећање слободе, ја никако нисам могао да изађем на крај са њим и да му одредим облик. С тога се ја поновно једном приликом обратим баби, која сеђаше на кућном прагу и предијаше вуну уз преслицу. Бога ти, мамо, ма шта је то слобода? Шта ти то паде на памет? рече она пљуцкајући и окрећући вретено. Па тако, кажи ми . . . . А знаш ли ти, шта је то страх? - Знам, одговорих ја одлучно, јер сам се бојао свакога, који је јачи од мене, а највише Турака. Е, мој синко, гдје влада страх, тамо нема слободе. Слобода је у срцу јунака, што се не боји иикога до Бога, одговори баба. И после тога паде ми на памет, да се српски јунаци не боје никога, да he Краљевић Марко и Милош Обилић ударити на хиљаде и хиљаде Турака. Али поред свега тога ја осећах, да се код нас сваки живи бојаше Турака и у пољу, и у вароши, и код цркве, и на пазару, и код куће. У другој половини 1874. године наши људи из