Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

X

што се одмах против Турака не предузимљу оштре мере. Ја потсећам само на ону познату Змајеву песму, у којој је говорио о бенђелучкој трави, што је успавала Србина, па не oceha како боли засечено тело. Задовољан Турчин весело поручује: ' Влажена ј’ она бенђелучна трава! Добро је, јолдаш, Србин тврдо спава! Аустриски намесник у Далмацији, барон Родић, који ј.е по наредби своје владе пошао на Цетиње, да умирује кнеза, пнсаО је у Беч : „Кнез се труди да очува мир, али мора да чује чак од својих рођака оваква питања: „Шта је ово? Шта се то ради? Да су живи Данило или Мирко, ми би одавна сви скочили на оружје, па би се по црногорски наплатили с Турцима. 11 У таквој атмосфери сазревала је одлука, да се с пролећа 1875. доиста крене један велики народни устанак, којн ће да рашчисти замућене односе с Турцима. Неуредноститурске управе доприносиле су још више да ти односи постану просто неподношљиви. Кнез Никола, водећи преговоре са дипломатима да некако уреди подгоричку ствар, упућивао је Невесињце стално, да се свакако стрпе иреко зиме, али им је у исти мах стављао у изглед и активну помоћ за будућу акцију. Међу Херцеговцима те поруке нису остале тајна и један део људи почео је да прелази у Црну Гору, да тамо дође у везу са ранијом херцеговачком емиграцијом и ускоцима, који су се налазили понајвише на Грахову, а други с тога, што се ннје осећао довољно сигурним на дому. Колико је избијање устанка било овисно од држања цетињског двора види се најбоље по томе, што је пролеће 1875. прошло потпуно у мнру. Кнез Никола је успео да дуго задржи устанике; чак да их доведе у везу с Турцима и наговори, да се, с обећаном амнестијом, многе избеглице врате кућама. Он се цело време надао, да ће моћи из под'оричког случаја избити неке користи за Црну Гору. Рачунајући, да је његово умерено држање том приликом имало утпска, он је веровао да је заслужио