Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

XI

извесно признање и обратио се с тога једним меморандумом Бечу, Петрограду и Берлину. Тражио_ је, да се поведе рачуна о тешком положају Црне Горе. Кнез је мало доцније покушао, да и непосредно од Порте добије извесне уступке. Док то не постигне он је, као јако оружје против Турске, хтео да држи све везе Херцеговачког Устанка и да по потреби, смирујући и распирујући га, делује и на Порту и на њене саветнике међу великим силама, да воде рачуна о жељама и интересима Цетиња. Игра је била опасна, и осветила му се. Он је устанике могао извесно време задржавати, могао је на извесне вође утицати, да се смире и повуку потпуно, али је, најпосле, морало доћи и до нежељеног. Његова дипломатска игра није била такве природе, да се могла објаснити простим људима, какви су били устаничкевође. Херцеговци су, истина, били одани кнезу, али је тињало још доста неповерења у извесним крајевима, због кнежева поступања с Луком Вукаловићем. Покушати поново, да се Црна Гора пагађа с Портом на рачун херцеговачких устаника могло је имати кобних последица; нарочито ако то не успе, а ствар се сазна. После, кад се неколико месеци шире гласови, да кнез пристаје да помаже устанике и кад их он, доиста, и прима и помаже, природно је, да многи одустаника постају нестрпљиви, што се ствар једном не почиње, и да, услед тога, многи, у најбољој вери, могу кренути ствар на своју руку. Аустриски конзул из Сарајева, Теодоровић, јављао је својој влади 18. јуна 1875., после споразума између Порте и Црне Горе, да се устаници врате кућама, како они долазе у Херцеговину, -„али су донели из Црне Гореодлучан ренитентан дух.“ Кнез Никола, то је готово сигурно, није био сасвим за устанак, нарочито не у то доба. Он је знао тешкоће, које су биле и велике и опасне. Али се колебао. Видећи узрујаност у Херцеговини и расположење за устанак, он није хтео да једном јасном одлуком пресече даљу акцију. Поручивао је, истина,