Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

XII

преко извесних људи, да се засад нагоде с Тур.дима, али је у тим порукама било и извесних резерви. То је и био разлог, што се међу Невесињцима дуго није знало, шта управо да се ради. Људи склони за компромис, нарочито неки трговци и кнезови, искоришћавали су помирљивије цетнњске поруке и савете мостарских конзула, и утицали су, да се с устанком причека; док су други, плаховитији и срчанији, већином млађи, заоштравалн сукоб и налазили јаке потпоре међу четницима. Кнеза Ннколу бунила су нарочито два момента: држање Аустрије и зазирање од Београда. Долазак цара Фрање Јосифа у Далмацију, априла месеца 1875., није била нимало обична ствар. У војним круговима дунавске монархије одавно се тражило залеђе за Далмацију; од 1871. ■ године, од прогласа Немачког Царства, када је постало јасно, да је Аустрија коначно истиснута из Немачке, бечка влада је била упућена само на исток. Приликом царева пута полуслужбени Fremdenblatt је отворено говорио: „откако се Аустрија, у задњих девет година, раставила са својим немачким и италијанским политичким предањима, ниједна покрајина царевине није задобила толико важности за царевину колико управ Далмација 11 . Да аустриски цар пролази кроз целу јужну Далмацију, кроз непосредно суседство узрујаних турских области, и да ту прима жалбе и петиције херцеговачких сељака н грађана, турских поданика, није била ствар, која је у дипломатском свету с много примера, и кнез Никола је имао пуно разлога, да се због тога забрине. После тог царева пута развија се, необичном ревношћу, акција у католичким срезовима Херцеговине, у Стоцу и Љубушком, да плане устанак. Агитују живо католички свештеници, световни и фрањевци. Није чудо. У Имотском цар је примио фрањевачку херцеговачку депутацију, коју је водио доцнијн мостарскибнскуп фра П. Буцоњић. Тадепутацнја није се само тужила на турске зулуме, него је наглашавала и права хапсбуршке династије на Босну и Херцеговнну.