Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

89

Послије смрти књаза Михајла нестало је тада наде на Југословенско Уједињење, зато ми хердеговачки емигранти 1872. год. учинисмо једну скупштину у кући Николе Златара, а на тој скупштини били су; војвода Жарко Љешевић, Зелен Кулић, Окица Каљевић, Маринко Леовац, Јован Глушчевић, Мићо Љубибратић, Јован Ђерић, Симо Кукавичић, ја, Раде Гргуревић, Раде Риђешић и др. На тој скупштини ми се под заклетвом завјерисмо, да ћемо или подићи устанак у Херцеговини против Турака или сви изгинути. На овој скупштини изабраше мене, да идем да буним Херцеговину у своје и у њихово име и зато ми дадоше писмену пуномоћ, а Мићу Љубибратићу дадосмо писмену пуномоћ да тражи пријатеље на страни. Ја сам се одмах јавио за пасош, а Министар Војни, Блазнавац, много ме устављао и звао ме у Савјет, где је сједио мали књаз Милан и његови регенти, и ту су ме устављали да останем у војсци у Србији, али ја нијесам хтио да останем, него сам отишао и узео пасош да идем преко Турске. Поздрављао сам се са познаницима при поласку до саме ноћи. Том приликом наишао сам преко Калимегдана, гдје ме је сусрео мени један непознати човјек, врло чист, у цивилном одијелу. Овај ми је назвао Бога па рече: „Ви сте се, господине, спремили на пут преко Турске у Црну Гору, а ја бих Вас савјетовао да Ви идете преко Аустрије“, и тај човјек оде између шибља. Цијелу ноћ сам мислио .на тог пријатеља па га и послушах, иако ra не познајем, Ујутру сам отишао у полицију и окренуо пут на пасошу преко Аустрије. Дошао сам у Црну Гору у Грахово код мога оца војводе Богдана, гдје сам нашао још емиграната Херцеговаца као Луку Петковића, Милоша Средановића, Дамјана Паријеза, Спаса Асановића, Алексу Јакшића и неке друге. Ове људе сазвао сам на једну скупштину, повјерљиво им показао нашу завјеру у Биограду и питао их: хоће ли они пристати у ту нашу организацију. Они су одмах пристали драге воље.