Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

90

Још се туда врзаше неколико ускока Херцеговаца те каткад прелажаху из Кривошија у Херцегивину. Стојан Ковачевић бијаше тада интерниран од стране црногорске владе на Његушима, гдје је био све до 1875. год. Ја сам одмах узео Алексу Јакшића те смо путовали у Боку Которску и у Далмацију на сва мјеста, гдје су Херцеговци долазили да купују сб и друге потребе, као Котор, Рисан, Нови, Дубровник, Спљет и т. д. Више пута ја сам овим мјестима сам слазио и многе Херцеговце сељаке и трговце гледао и јавио им за сврху наше организације. Једном приликом нађем Тома Вукомановића пред вратима руског консулата у Дубровнику. На моје питање: „Шта чекаш ту“? одговори ми: „Дошао сам да се поплачем руском консулу за зулуме што нам Турци раде“. Ја сам му одговорио. „Иди ти, Томо, у шуму; нека тебе консули траже, а ти ако њих узтражиш никада зулума нећеш са врата макнути“. Он је отишао одмах кући. Другом приликом дошао сам у Дубровник, па идући од Гружа у град, на Пнлама, сретем србијанског мајора и некадашњег мога професора Љубомира Ивановића. Кад смо се познали и упитали за здравље питао сам ra, гдје је на квартиру, он ми рече: у кући Бошковића. Позвао ме на кафу, коју смо пили у башчи пред кућом Бошковића. Ни о каквој политици нисмо разговарали и ја сам отишао чим сам кафу попио. Повратио сам. се на Грахово, али послије овог повратка више пута сам позиван на Цетиње. Књаз ме је н}гдио да дођем у Велики Суд за писара, ја нијесам хтио; затим нудио ме да му учим батаљоне: граховски, никшићско-рудињски, пјешивачки и жупски, ја и то нијесам хтио. Нудио меда идем да служим као секретар у Министарству Војном, ја ни то нијесам хтио. Полиција црногорска је внђела, да ја нешто кроз народ радим и за то ме свуда строго пазила, куд идем и с ким говорим. Наједанпут стане се говорити да је мени у Ду-