Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

92

устанак у Херцеговини од аустријске границе до Новог Пазара; по свијем мјестим ■ гдје иоље ваљанијех Херцеговаца има б}и<нуће устанак и пролиће се крв. Поради свега овога са највишом молбом у име свега несрећнога херцеговачког народа обраћамо се на Вас, да ово писмо доставите књазу Николи, у којему писму изјављујемо тврду и непоколебиву одлуку, да ћемо доиста устанак подићи којега he свијетла Србија потпомагати. За ово смо од српске владе сигурни.Нуу саму њихову помоћ невидимо сигурно наше ослобођење без јуначке помоћи књаза Николе у коју се неможемо надати без саизволења Цара Рускога, за то што књаз Никола без његова одобрења неће ништа да почне. За то у име човјечности најпокорније молимо свијетлога књаза Николу, да замоли нашега великога православнога Цара Александра да Црна Г ора подупре наш устанак, као што ће га и Србија подупријсти. И такијем потпомагањем са обје стране надали бисмо се до бољег живота доћи. Ради одговора, наш устанак, који је био справљен да се подигне одмах о Ђурђевудневи, одложисмо до Троичина дана т. ј. до 27 маја т. г. и дотле се може нама одговорити имамо ли се чему доброме надати од Црне Горе и велике Русије. Но било што или небило, ми у нме Божнје, без сваке сумње на св, Троицу устанак започињемо, па ма сви знали погинути; боље нам је, него под овијем мукама живљети и гледати и свакидашња мучка убијства, прогоњење у туђ свијет најврсније наше браће попова, калуђера, трговаца; затварања по смрдљнвијем и влажнијем тавннцама јаднијех Срба, од -којих неке подаље а неке изагнају ками да се који врати кући; срамно силовање нашијех жена, сестара и жалоснијех шћери; јавне отнмачине, десетинске дације и стотинама другијех невоља. Ово се трпјет неможе. Боље је по сто пута умријети н сви радо идемо да умремо.

24. априла у Манастиру Косијереву.