Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

96

aripn Ла у Манастиру Косијереву и јели што поможено нашијем невољама, које смо изјавили у поменутоме писму и које заиста неможемо више сносити. Ми се сваки дан на све више и нечовјечније муке ударамо, а то су: свакидашња јавна и тајна убијства најврсније наше браће; варварско силовање и обешчашћење шашијех супруга, шћери и сестара, прогоњење у туђ свијет најврсније наше браће; затварање и дављење по гаднијем тавницама-апсанама на најбезбожнији начин; јавно срамоћење свега онога, што је Србину свето; претеране дације, са којима нам и душу изтеглише; самовољне отимачине и мноштво свакојакијех невоља, које се заиста више недаду •трпјети, Дакле Свијетли нам Господар}'! ако нијесте могли ни овога пута у Бечу са Рускијем Царем нашу жалосну судбину ублажити најпокорније молимо и кумимо у име погаженијех херцеговачкијех Манастира, од којих печате прилажемо, и у име нас овђе потписанијех и у име свега тужнога херцеговачког народа немојте нам од сад бранити устанак, јер- смо се заиста одлучили на смрт за бољи живот. Немојте нам говорити више „трпите још мало до боље згоде" као што сте до сад roворили, јер је то све узалуд јер се трпитн неможе више. Господару! одољеше више муке, и што смо и до сад трпјели, трпјели смо с поуздањем на Вас, наш Свијетли Господару и на велико Ваше пријатељство са Рускијем Царем. Али пошто нам ни то неукроћава нашу строгу судбину, непреостаје нам ништа друго него устати на злотвора јуначки, па макар и Србија нас оставила, Надамо се да нам се неће робљу Ваше границе затворити, па ако и хоће фала је Богу прије he бити животу крај.“ Сад нам стоји најтежи кланац да га пробијемо, а то је кордун, јер малмудири и јузбаше неће да пусте џаба љеб из рука, а тако и њихова теземана која не дају ништа Турцима, но још узимају од њих. Најпоштенијему човјеку и домаћину у селу Бањаннма био је друг војвода Симо Баћевић, који је у Бањанима у кордуну био малмудир.