Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

98

у народу, је лн то он наредио. Ови депутати дођу у Грахово код наше куће на конак. Ми смо разго"варали са депутаторнма, а у јутру- депутатори отпутовали на Цетиње и опет се вратили отуда у нас на конак и разговарали смо сву ноћ о устанку и буни. Депутаторци у јутру отпутовали су за Невесиње. Невесињски главари примијете нешто на изасланидима, па посумњају у истинитост њихова казивања па одреде другу депутацију и изашаљу пет људи на Цетиње, за исту сврху као и прву депутацију. У овој депутацнји био је: Симун Зечевић, Михајло Гутић, стари Јован Гутић, Трифко Грубачић и Продан Рупар. И ови су људи дошли на Грахово у нас на конак, а у јутру отпутовали за Цетиње, са Цетиња опет се вратили у нас на конак. Ту смо рекли депутацији, да по сваки начин изађе из Невесиња неколико главара као што he и из осталијех мјеста из Херцеговине, јер устанак he бити и пламен букнути у Херцеговнни. Брзо затијем изађе из Херцеговине преко стотину људи на Грахово. Црногорска влада прими их на трошак и стање им одреди у Грахову, где су остали на државном трошку зиму 1874/75. У почетку 1875. нашао је велики снијег и једно јутро дође код мене Илија Стевановић веома невесео, па ми рече: „Дошло је једно момче из Невесиња и каже да је дошла наредба од мутесарнфа из Мостара, да се све фамилије оних што су утекли у Црну Гору изагнају, нека иду из Херцеговине за њнховим избјеглицама, па куд ће сад у ови велики снијег те фамнлнје? Ја сам му рекао : „Хоћеш ли послушатн мене, Илија, па се ниједно чељаде отуда за сада неће изагнати?" „Хоћу, брате, како нећу!“ Ја узмем перо и хартиј}', напишем писмо од стране Илнјине мутесарифу у Мостар, у коме писму од прилике говори се овако: да ми не бјежимо од нашега честитога султана, него бјежимо од посебице зулумћара мјештана, па смо пошли у Стамбол да се поплачемо нашем честитом султану на ове зулуме мјештана муслимана, које овн муслимани проводе над хришћанима. На-