Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

100

уздамо у Вашу великодушност, да ћете потпомоћи нашу радњу, па ако и тајно. Ако наш посао пође добро, онда нека Ваша помоћ буде јавна свему свијету, не пође ли добро, онда можете одговарати путем дипломације, да се Ви нијесте ни мијешали у томе послу. Остајем очекујући милост Вашега Височанства и јесам Вашега Височанства најпокорнији.

13. нове.мбра 1874. у Граову.

Војвода Богдан Зимоњи^

У оваком стању нас затече љето 1875. год. У јуну мјесецу дође војвода Петар Вукотић на Грахово и доведе са собом Пека Павловића. Позвао је све Херцеговце избјеглпце и рече-им: „Хајте сви у Невесиње, доћиће у Невесиње комисија да се помирите са Турнима", и све Херцеговде упути из Грахова у Невесиње и са њима посла Пека Павловића. Наравно, Пеко је пошао са њима да не буде мир, као што га није ни било. Писао сам Мићу Љубибратићу, да не долази док му ја не пишем да дође, али он дође исту вече кад је Петар дошао на Грахово, у Кривошије, и мени поручи да је дошао у Кривошије. Ја њему поручим, да је војвода Петар дошао на Грахово, и за све друго, него нека он и Алекса иду на Цетиње, па са Цетиња у Херцеговнну и да мени полиција црногорска не да никуд. Сад више пуца пушка. Мој отац излази на Троглав и развија барјак за слободу. Мићо и Алекса не оду на Цетиње, него одмах у Херцеговину, па их, чини ми се, на Дивину ухвати Пеко Павловић и проћера их. Иза ово одмах Пеко буде позван на Цетиње, тобож на одговорност, што је учинио од Мића и Алексе. И одмах затијем буде упућен са Цетиња Вуле Аџић, Јоксим Кнежевић, Лазар Сочица и Пеко Павловић моме оцу војводи Богдану на Троглав. Међутим, главари из Невесиња пишу .Књазу да они неће дизатн народ из Невесиња, него да he се бити са Турцима по Невесињу. То писмо буде достав-