Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

105

могао ноћу путовати а дању одмарат’ се и договарати са својим начелним пријатељима. У том свом путовању и договарању са пријатељима закључише међусобно: да Црна Гора' није у стању помоћи снажно Хердеговце. Пак потписавши споменицу, ријешише да баш Алекса отпутује у Србију, нарочито због тога што he тамо наћи ослонца у Дучићу и Љубибратићу, који су живјели у Биограду и били са биоградском владом у добрим односима. Кад је потписану споменицу примио, вратио се на Цетиње и с Цетиња отпутовао у Биоград. Дошавши у Биограду нађе Дучнћа и Љубибратића и отпочне са њима договарати се. Дучић калуђерством и егоизмом надахнут при договарању као и вазда покаже се непоштен, одбијајући сваку своју потпору ма било моралну или материјалну, док Љубибратнћ живо прионе за народну ствар, те свршивши- с Алексом нову споменицу, предаду је тадањим намјесницима књажевског достојанства. На тај њихов меморандум намјесници одговорише лаконично: „сагласни смо у свему, али треба чекати, јер још није вријеме томе.“ Незадовољан тијем одговором врати се Јакшић у Црну Гору, намјеран да саопшти друштву у Херцеговини резултате постигнуте у Србији. Но га на Цетиње стиже презрење Кнежево и свију старјешина црногорских и ако му је исто било неразумљиво откуд потиче. Видећи да и у Биограду нема наде, проучивши положај херцеговачког народа, оде опет кришом прија-тељима, испричавши све оно што је код браће нашао и искусио. И ако је било слабе наде на потпору, ипак не клонуше духом, него ријешише поновити свој покушају Србији, кад Црна Гора не могаше им помоћи нити одобрити њихове планове. Стога договорно отпутује Алекса са Луком Петковићем и Стојаном Ковачевићем у Биоград. Дошавши у Биоград отпочну опет радити,али Дучићније престајао кварити посао као заклети непријатељ Јакшића и из урођене зависти наспрам њега. При свем кварењу Дучића опет добију ријеч од Блазнавца и Ристића,