Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

106

да није вријеме и да треба чекати бар годину дана. Јадно је очекивање, кад народ стење под ужасним јармом и тражи својевољно да жртвује живот и све -само да се бори за слободу или да изгине. Тако и то намјесничко одлагање није у николико задовољило изасланике херцеговачке, који отпутоваше одмах натраг, а Алекса неколико дана за њима са цијељу да обиђе и друге центруме српске и да тамо упита за савјет родољубе у име херцеговачког народа. Кад је ту мисију у Новом Саду и другђе свршио, врати се у Дубровник, где га извјестише, да га наопако очекују Црногорци и пријете смрћу. По невољи је повјеровао тој вијести, јер баш тада стиже глас, да су Црногорци Стојана Ковачевића предали Турцима. Наравно све те околности задржаше га неко вријеме у Дубровнику откуда оде у Рисан. Живећи у Рисну позове га кнез Никола на Цетиње, давши му књажевску ријеч, да му ништа бити неће. Одазвавши се позиву оде на Цетиње, али какво ужасно разочарење: мјесто љубазности нађе презрење, мјесто обичајне кнежеве ријечи и милоште нађе гдје сви окрећу главу од њега, а Кнез да ra себи н не позива, као што је обичај књажев. Ко иоле зна Црну Гору и обнчаје дворске, тај неће ни помислити, да ти мрскн знацш не одговарају опасности и зато Јакшић ћутећки побјеже са Цетиња у Котор, а из Котора у Рисан, гдје се бавио до 1873. г. 1873. спремао се кнез Никола, да оде на бечку изложбу као што је и учинио. Пред поласком војвода Машо Врбица сакупи главаре херцеговачке и образложи им, како би требало написати тужбу у име херцеговачког народа против ззчлума турског, коју би тужбу потпнсану и печатима манастирским потврђену Кнез понио собом и предао цару руском и осталим великим државама. Заиста тај предлог војвода Врбице био је с одушевљењем примљен и одмах усвојен. За скупљање потписа н утврде печата одабраше попа Зимоњића, Луку Петковнћа и Алексу Јакшића, подијеливши. међу њима предјеле. Јакшићу је запало у дио најтрудније, које је он са-