Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

107

свим тијем радосно прихватио и по трећи пут бацно се у кршно путовање кроз Херцеговину до границе босанске, извршивши потпуно и тачно свој задатак. Поред свог задатка испуњења у договору са Врбицом, знајући старјешине херцеговачке о размирицама, ријеше на основу увиђавности, да сама Црна Гора не море њихово ослобођење извести, таку исто потписану жалбу Књазу српскоме отправити. Учинивши то, избраше Херцеговци Јакшића, давши му пуномоћије да он понесе споменицу у Биоград и да ствар образложи српској влади заједно са Дучићем и Љубибратићем т. ј. како је херцеговачки народ присиљен жалосним стањем и зулумом турским дизати се на ноге. Јакшић, даклем, по трећи пут отпутује у Биоград, али га и овај пут несрећни Дучић надари противљењем и кварењем код владе из неке своје калуђерске зависти. Са свим упирањем Јакшића и Љубибратића Дучић достиже своју мрску цијељ особито код тадањег кабинета Јована Мариновића, који саслушавши Јакшићаиздерао се: „Каква буна? Наманетреба. Ми знамо шта радимо. Изван наше границе не познајемо никога!“ Кад је Јакшић чуо министарског предсједника, да мисли тако о подјармљеном Српству и да он као глава владе презире жеље, тежње и прегнуће херцеговачког народа, претрну и нађе се у ужасном положају. Јавити или не одзив српске владе? Наравно он тако смишљајући ријеши се, те написа Херцеговцима писмо у којем изложивши факт нагласи: „Браћо, те ми будемо очекиват’, да нам слободу извојује Србија, Црна Гора и Русија, то заиста у тој жељи ми ћемо умријети као наши праоци, него моја увиђавност дозвољава ми рећи, да се приготовите и кад нађете сходним устаните; тада хоће ли или неће, мораће нас подупријети, јер ми сами морамо бити покретачи, а ја одлазим у Русију“. Отправивши писмо друговима у Херцеговину, Јакшић оде у Русију, да тамо потражи потпору свом отачаству. Бавећи се читаву годину дана у Русији све до марта 1875., увјери се да и тамо мало