Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

108

воде рачуна о подјармљеном и стењућем народу. У течају године дана свог бављења у Русији стече ужасно искуство: е мало маре велики народи за омање. А још боље се увјери, да званична и бирократична класа багателише народне осјећаје из природног направљења. У почетку 1875. находећи се у Одеси, пошто је обнграо Петроград и Москву и искуством изгубио наду на сваку потпору, стиже му писмо из Хердеговине, у ком призивљу га да одмах дође кући, јер су они притјешњениужасима ријешили се дизати па што било, само још очекују његов дрлазак једа ли је бар што у Русији успјео. Примнвши писмо у Одеси одмах се крене преко Биограда у Херцеговин}'. Путовање преко Биограда имало је циљ још једном обратити се Србијн посреством Дучића, којн је тврдо увјерно ту владу, да је само он кадар дати знак ослобођења, Херцеговине, као што се хвалио, да В}'каловића устанци јесу његово дјело. Дошавши с том намјером у Биоград, сврне опет к Дучићу показавши положај, и мјесто саучешћа доби за одговор; „Мени је мјесто у Биограду. Ко је луд, онај нек иде тамо.“ Наравно тај ужасни и себични одговор огорчи Јакшића з'жасно. Да, и како та неуљудност не би ма и најгрђег песимисту озлоједила! Свршивши рачуне с Дучићем, обрати се Јакшић ЈЂубибратићу, који одма пристаде на рад под условом, да Алекса оде први у Херцеговину и приготови скупштину на којој би се ријешио програм заједничкога рада свију херцеговачких становника без разлике вјере, и кад све доврши, обећа доћи у Херцеговину. Утаначивши тако с Љубнбратићем, оде Јакшић преко Аустрије у Дубровник, из Дубровника у Нови, а отуша у Котор. У том свом путовању преко Далмације наиђе на своје другове херцеговачке с којима је разлагао вас посао свог путовања као и начин у будућем раду Свршивши разлагање о свему дођоше до закључка, да се отпочне спрема. Како је то било прије Троичина днева, то ријеши да о Троици оде Стеван Зи-