Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

109

моњић под Острог, а Лука Петковнћ у Косијерово к манастиру, гдје на оба мјеста бивају пазари и окупљање народа, наравно како би тако окупљеном народу из свију крајева ствар сасвим објаснили и дали лозинку. Кад је Јакшић у том договору са старјешинама херцеговачким свршио свој главни задатак, одма је писао договорно Љубибратићу, да се креће у Херцеговину. У писму писаном Љубибратићу изложио му је у главном сљедеће: „Ствар иде добро, ја сам све уредио само ако не смету Црногорци, али, брате, како било треба радити. Већ су неки моји људи у некијем крајевима Херцеговине отпочели чете сакупљати. Сад они чекају мене, а ју табе, Ајд што скорије или да извојујемо слобода или да сви изгинемо. 11 На то писмо Љубибратић је одма дотрчао. Кад стиже Љубибратић, он и Алекса крену преко Новог, Рисна у Бијелу Гору. У Бијелој Гори раздвоје се и то: Љубибратић оде у Врањску, а Алекса кришом преко Грахова у Бањане у село Прераца. Кад је стигао у Прераца дтправи људе народннм старјешинама Гацка, Невесиња, Пиве и Рудина с абером да сви се крећу на скупштину у Врањску без разлике вјере. Овдјетреба нагласити, да је и Турцима понекијем било јављено о замишљају и да су они драговољно пристали на услове које им је. предложио Љубибратић и Јакшић односно буне и цијељи јој, као и будућег поравњања у принципу о аграрном питању. На абер послат старјешинама херцеговачких племена, не само да су се они сами одазвали, но се одазваше и муслимани као Бећирбег ЈБубовић из Невесиња и Таир-бег Авдић из Плане. Злокобна судба српска и овдје се показа. Дочувши камарила цетињска за скупштину упаде у некакво подозрење, те да осујети најсветију ствар српску, опреми. на брзу руку перјаника Вука Филипова командиру Пеку Павловићу, који тек бијаше дошао, да помаже братско предузеће, ,с наредбом: „рашћерати пошто-пото скупштину. “Народ је као мрав милио на збор с одушевљењем, али злокобна