Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

БОРБЕ С ТУРЦИМА.

Петар Лалићев Шупић родио се у селу Почековићима у Опутној Рудини 1842. Читатии писати научио је код калуђера у манастиру Добрићеву. Учествовао је у Вукаловића устанку 1857.- 62. У Невесињском Устанку одликовао сеи постао командиром („стотинашом") буквићске чете баталиона опутно- рудинског. Као писмен и од природе врло даровит човек често је вршио и друге дужности. Његови мемоари износе 174 стране средње половине. Он у њима прво говори о своме браству, које је огранак старог племена Малешеваца познатих нам из дубровачких споменика још из 14. века; а затим обухвата све догађаје нз времена нелога свога живота. Нарочито је детаљан у опису Вукаловићева и Невесињског Устанка. Из самих мемоара види се његова ниска култура, али се ипак пробија његова јача индивидуалност и ссљачка оштроумност при оцени ствари, које су њему најближе. Умро је у своме родноме месту 10. јануара 1918.

А. Лубурић

Од 1862 године па наприед тие година биаше и зулума у Херцеговину. Биаше велико давање Турцима; давау цару осмину од свега што им роди, а на стоку тезимат и гроше, то иес данак, и на дим кућни и владици о’ сваке куће по 6 гроша а аги половину, док им дотужи данак а гледаиу како ми уживамо. Биаше и овако по иеднием миестима кућа, те би каменом добацио, па иедна дава цару све ово те сам именово, а ова друга ништа, коиа спада под осиек, као што ие био Вукаловић погодио. Па наприе почеше се Невесиња-ни скуплат и градити тужбена писма књазу Николи криући о’ Турака. Па године 1874. поблегоше главари невесињски на Цетиње и тамо зимоваше, па 1875. у пролеће иг врати