Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

115

смо мало учинили квара; само смо им иеднога пошекли, а било ие и ниг те су гннули. Иа не могу све овђе записат, него већ под иесен ударисмо на Жабицу те уватисмо 13 Турака и дигосмо велики аиван 1350 брава и говеда и коња 300, па са овием плиеном окренусмо преко Загоре покраи Илие. Сађосмо у Месаре у Попово и водимо оне Турке живе; па окренусмо преко Шуме Поповске покрај онога Ума високога од оне стране манастира шумскога све по ноћи преко Шуме Поповске. На иедан сат пред зору изађосмб на ђаду под Љубовац. Сва воиска попада као мртва, иера ниесмо Бог зна ниђе починули као смо кренули с Петровића у сами мрак, само смо мало починули на Полице више Дубочана, па веће ниђе за двие ноћи и едан дан. Вала Богу све ие мртво о’ жеђе и гладно Бога ми! А иа знадиак иедан уб’о те иа и Вуко Марков из Граова пођи те нађи воду и Вуко носаше иедну ћасу меда са Жабице и све ие носио у ру,кама дан и ноћ, па ми завати воде, па размути како се море пити. Док свану, иера се боимо, иера беаше код Душкога Манастира Селим паша и ш ниме велика воиска. Воиска веће се крену навише пут Ржана. Док навали комора и таин Турцима из Дубровника, све биело брашно гоне Латини и Латинке под кириу, те ми оно привати па све ишћераи код Главске. Тусеулогори. Имамо свега доста и брашна и меса. Па позва мене воивода Максим и Пеко Павловић и дадоше ми четири-пет друга на стражу, да нам Турци не ударе изненада, те ми изађи на иедну главицу. Отален моремо гледати пут Полица. Док веће превали дан, док помолише Турци на Полице, па иедни окренуше на Зелени Дуб, коњици; а иедни право нама. Те ми иави у воиску: иево Турци пут нас. Ја, тако ми Бога, не мишљак, да ће нам ударити у оно доба. Али они све трчећке пут нас. Ми се ш нима побисмо надаиући се одма да ће наша воиска доћи к нама; а они за много не стигоше. Док плиен и товаре отрсили и воиску раз-