Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

Посље покоља Турака и усташа у Невесињу, дрногорски господар Никола I. позва виђеније Херцеговце на тајни састанак на Ловћену, 26. јула, ђе им даде поуке о њиховом раду и понашању с Турцима, додавши још при томе и оно најглавније, а то је, да у турска обећања не вјерују „пак и у томе случају, немојте 11 , рече Господар „имати вјере, ни у оно што вам Турци пред комисијом велесила обеhajy.“ Када херцеговачки поглавари разумјеше црногорског Господара, повратише се са великијем одушевљењем у Херцеговину, ђе развише и раширише устанак по цијелој Херцеговини. Пошто устанак узе грамадне размјере по Херцеговини, Порта, по савјету велесила, посла једну комисију у Невесиње, да ствар развиди и народ умири и то да се чини посредовањем црногорског господара књаза Николе, који од своје стране посла Пека Павловића са управом, да ради сагласно с комесарима, а тек се преговори прекину саусташима, да се Пеко придружи њима, јер се унапријед предвиђало; да од рада те комисије неће ништа бити и пошто се Турцима не може вјеровати, па Господар нареди Пеку, да уреди и руководи устанком, као човјек који је добро познавао и људе и положаје у Херцеговини. Када се дознаде о доласку Војводе Петра на Грахово, у херцеговачкоме логору, међу вођама устанка, који су се још раније својијем јунаштвом прославили под командом Петровом на Граховцу, Ништицама, Пресјечкијем Доловима, Кадиној Продоли и на другијем крвавијем пољанама, наступи велико одушевљење, и не само у Херцеговини него и по свој Црној Гори. Зато црногорски одабрани и врсни момци поврвјеше у Херцеговину. Не остаде у цијелој земљи братства, села ни племена из којега не пођоше војници на гомиле, те се придружише покрету.

Јоеан Николић Озринић

119