Споменица педесетогодишњице Невесињског устанка 1875-1925

108

лила на фронту Саве и Дунава. И нестанак тога фронта не само да је дигао снагу и поуздање наших непријатеља, него је много пољуљао дух и неких наших савезника.

Италија, савезник једино по имену, која је водила свој нарочити рат шуровања и погађања са Аустријом, а не рат на рушењу Аустрије, једва је дочекала нашу пропаст. У њеним заробљеничким логорима налазило се око 25.000 наших сународника, који су под врло тешким условима успели да својевољно пребегну из аустриске војске и да се предаду италијанским војним властима. Већина ових људи су из дана у дан тражили од италијанске владе и чинили све могуће апеле, да буду као добровољци упућени на солунски фронт. Али њихови апели су остали безуспешни. Били су шта више изложени најгорим шиканама, и њима су још претили рђавим последицама, које ће их постићи на свршетку рата ради тога што су издали „своју државу“. У моменту, дакле, када је требало рушити Аустрију, Италијани су од њих захтевали да Аустрију признаду својом државом.

Није ни чудо што се Италија противила стварању солунског фронта. У место на продужење рата и победу, она је мислила на измирење са Аустријом по цену аустријског проширења у Србији, као што је то било у духу њеног ранијег савеза и њених ранијих погодаба са Аустријом. Али српска катастрофа је утицала и на Енглеску, у којој се је почело да сумња у победу и поставља питање: има ли смисла организовање и акцаја на солунском фронтуг Поред Русије, која је била далеко, једина Француска, и ако и сама тешко угрожена, стајала је својом вером и својом помоћу чврсто уз нас.

У таквим тешким приликама, када наши победоносни непријатељи гордо проглашују да је за увек свршено са слободом Србије, када сународници наши у Аустрији остају утучени, када вера и одлучност наших савезника бива пољуљана, организују се у Русији добровољачки пукови. Онда, када Србије није било, до-

јучерашњи присилни војници Фрање Јосифа облаче одело