Спор Јов. Н. Томића и А. Белића

12

боље је, а и за мене, не што бих вас сликао, него да У те ствари сасвим не посвећујемо улицу.

Дакле, пређимо преко тога и не зачикавајте, па да се после не извињавате и не тврдите да сам ја крив. Преко тога ударимо тешки камен из „Ћићена“ са „далматинске обале код Ријеке“ (то је, знате, онај камен који Вас је поклопио у полемици с г. Решетаром па да се и не дигнете више!)

Али ако сам прешао преко тог питања, да се најшира јавност не меша у ствари које је се не тичу, не може бити то п са другима. Ви сте задужили и мене и Српску Науку, и ако сам најскромнији роб, морам Вам одговорити горе постављеном мером, која је гора него она у Мојсијевим таблицама.

Ш

Допустите, господине професоре, да наведем мало историје. овог нашег спора. Ја ћу то учинити, да Вас уверим како не кријем побуде. Оне су чисте и за њих ћу се борити отворено, док сам жив, и ако мени лично нити доноси нити односи резултат борбе, па био добар или рђав.

1903. године нашао сам да једна публикација г. др. Николе Вулића није исправна према Академији,

_ коју тај рад поставља у потчињен положај према Беч-

ком Институту, која није само научна него и политичка установа. Ја сам тада нашао и повео борбу, која је била љута. Какав је успех био и колико је био оправдан мој корак, није моје да ценим. Али ја сам обратио пажњу на рад тога господина, и већ 3. Јула следеће године Председништво Академијино одбило је један рад г. Вулића, који је пре тога. био примљен, и одбило га је из разлога, са којим сам повео борбу с њим годину дана раније: мипо је тај рад већ био штам.пан у издањима Бечког Института а г. Вулић тије налиао за пошребно да о томе тизвеста Академтју, те да ова и даље не буде филијал Бечког Института.