Спор Јов. Н. Томића и А. Белића

32

вилна транскрипција била апиптив (са малим а), као што је код г. Вулића. — На спору око речи мЕХ(4) потписани се неће задржавати; тај је спор у толикој мери безначајан да га заиста није требало ни кретати.

Остављајући, као што је горе речено, ситније: појединости на страну, ове знатније које су сада наведене, „издате“ ву, дакле, и „протумачене“ код г. Васића мање тачно или нетачно; оне су у издању г. Вулића исправљене; и издање је Вулићево беспрекорно. Те исправке су „прави докази“, и лако их је проверити поредећи респек тивне публикације г. г. Вулићам Васића. Према томе, не само по броју, но и по врети измена, г. Вулић је могао поново објавити поменута четири раније објављена натписа.

„Ново Време“ од 18/111 1910, бр. 108.

Потписани, најзад, нису ни иначе могли да увиде које су то нечисте, користољубиве побуде могле покренути г Вулића да те натписе недопуштено прештампава. Натписа има свега четири, и кратки су. У делу Вулићеву они заузимају врло мало места. Сва та четири натписа износе свега три ступца,у публикацији која броји сто шездесет и четири ступца. На њима се није могло зарадити новаца. Не обарајући њихову наузну вредност, може се још рећи да се на њима није могло зарадити ни већега гласа. Прештампавањем њиховим г. Вулић није најзад ишао ни на то да себи присвоји приоритет објављивања. За триод та четири натписа, Г. Вулић је изриком

4) зе з; А = :

КРАЈА

пе