Србадија

Св. 1.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

11

Рач се у један иут накдони на мене. — А по чему ви мислите, продера се, а сав се још црвенио од кашља, — да бисмо вас хтели врбовати у наш лагер? (Ха^ег је немачки изговорио.) 0, то нам није ни најмашенушно, ђап1ио (кјекнје, хвалалепо! Слободноме слобода, спасеноме спас! А што се тиче два поколења, то је истина: Нама је старцима с вама младимамучноживеги, веома мучно! Наши се појмови ни у чем не слажу: ни у вештини, ни животу, па ни у чедности. Није ли тако, Сузано Ивановна? Сузанасенасмеши презорним смешењем. — Особито шго се тиче чедности, као што велите, појмови нам се не слажу, и не могу се сложити, одговори она, и нека строгост протрча јој обрвама, а усне јој ка' и пређе слабо дрхтаху. — То се зна! дашта! прихватиРач.—Ја нисам филозоф ! Ја немогу да сепопнем . . . . тако високо! Ја сам човек прост, роб предрасуда, да боме! Сузана се опет насмешила. — Чини ми се, Иване ТЈемјанићу, и ви се знадосте уздићи изнад тога, што се зове предрасуда. — \Ује 80? хоћу рећи: како то ? Ја вас не разумем. — Не разумете? Тако сте заборавни? Г. Рач је, мислиш, пропао. — Ја . . . ја . . . рећиће. — Ја . . . . — Да, ви, господине Рачу. Наступи мало ћутање. — Него молим вас, молим вас, узе г. Рач. — Како ви можете тако дрско ✓ . . . . Сузана се од једном усправи колико је висока, и не пуштајући из руку лаката, стискајући их ипретрчавајућиих прстима, устави се пред Рачем. Мзгледаше, као да га позива на мејдан, као да му иде у коштац. Лице јој се преобрази; од једном, док си тренуо, до1)е и необично лепо и страшно, мутне јој очи заблисташе неким веселим и хладним сјајем — сјајем челика; усне, које сујош скора дрхтале, стискоше се у једну праву, неумољивострогу црту. Сузана изазиваше Рача, но он се, штоно веле, забленуо, од једном умукну и сроза се кано врећа, главу опусти на плећа, а и ноге покупи. Ветеран дванајесте године увуче рогове, о томе се није нужде сумњати. Сузана лагано превали своје очи с њега на мене, као да би ме призивала за сведока своје победе и понижења непријатеља, и насмешив се последњи пут изађе из собе. Ветеран се неко време не маче у својој наслоњачи; најпосле, сигурно сетив се заборављене улоге, стресе се, устаде и ударивши ме по плећима; грохотом се насмеја, да се све тресе. — Ето, узмите, молим вас, ха-ха-ха! чини ми се не ће бити прва десетина година, како живимо са том милостивом, па никада не може да појми, шалим ли се, или говорим озби.^но! Па и ви, драги мој, чини ми се не можете Ха-ха! То је знак, да још не нознајете старца Рача! »А не . . . . Сад те знам", помислим у себи с неким страхом и омразом. — Не познајеге ви старца, не познајете! тврђаше он, проводећи ме до предсобља, и гладећи се по трбуху. — Ја сам човек тежак,урањен, ха-ха! Ал јасам сама доброта, бога ми! На врат на нос одлетим са степена на улицу. Што пре само да се опростим гога доброг човека. XIV. се њих двоје мрзе, то је јасно, мишљах враћајући се дома, као и то, да је он неваљалац, а она је добра девојка. Ама шго се то зби међу њима. Какав је узрок тој непрестаној узрујаности? нашто та заједања? И како то махом нлану! И подкаким лудим мзговором!"

Сутра дан одем с Фустовим у позориште, да гледам Шчепкинау »Горе отт. ума." Комедију Грибоједова баш су прегледали и допустили да се преставља, нагрдивши је најпре цензурним окрешивањем. Дуго тапшасмо Фамусову, Скалазубу. Не сећам се, који је глумац имао улогу Чацкога, него се врло добро опомињем, да није ваљао, а ма ништа. Прво изађе у долами и у чизмама са кићанком, а за тим у Фраку боје, ^Ватте с1е рипсћ", која је у то доба била умоди, а стајао му је као нашем старом надзираоцу дворца. Цпомињем се, да нае је само игранка у грећој радњи посве занела. Ма да нико и никада у истини није тако корачао, тако ђипао, ал шта ћегио, кад се већ тако узело иа, чини ми се, тако је и све до сада. Један је из гостију веома високо поскакивао при чему му је „парока" летела на све стране, дасе публика тресла од смеха. Изилазећи из позоришта набасамо у ходнику на Виктора. — Били сте упозоришту! повикаузмахнувши рукама. — Како да вас ја го не видим? А, баш ми је мило, што сам вас сусрео. Сад морате одмах са мном на вечеру. Хајдмс, ја плаћам! Млади Рач доће ми узбуђен, скоро занесен. Очице му трчаху тамо амо, смешише се, на лицу му пукоше црвени лишајеви. — А од куда то? запита Фустов. — Од куда? Ако је по вољи, изволите! Виктор нас одведе мало на страну, извади из шпага у чакширама читаву свеску тадашњих црвених и сивих банака, па промлата њима по ваздуху. Фустов се чудом зачудио. — Баба вам се тако подобрио? Виктор се грохотом насмеја. — А, нашли сте! Стиснуо вам тај шпагове!... Јутрос ћу, надајућисена ваше посредовање,заискатималопара. Шта?Мислите да ми је тврдица одговорила. Но, хајде де, вели, дугове ћу ти исплатити. Тако до својих двадесет и пет рубаља! Молим вас, само до двадесет ипет рубаља! А, не, мој драгигосподине, те ми је новце у мојој сиротињи баш бог послао. Тако је случај донео. — Опаучили сте кога код? рећиће немарно Фустов. Виктор се намргоди. — Ех, та да, опаучио! Искартао, искартао од једног часника, гардаша. Синоћ тек што је бануо из Петрограда. Па како вам се то све околности стекоше! Морам вам баш приповедити . . . ал да, овде не ваља. Хајдмо Јару: два корака свега. Као што рекох, ја частим! Требасмо може бити да се извинимо, но ми пођосмо без поговора. XV. Код Јара нас одведу у засебну собу, даду нам вечеру и донесу шампањекога. Виктор нам приповедаше сасвим потанко, како се у једној драгој кући нашао са тим часником гардашем. Хуља, веома је пријетан и од доброга је оџака, само страхота неуредан; како су се познали, како ће он т. ј. часник њему, Виктору, шалеради предложити да се играју дурака, скоро на орахе, и под тим условом, да часник на срећу Вилхелмине а Вмктор на своју, како је за гим дошло до надметања. — А у мене, у мене, завнка Виктор па скочи и запатша дланови — свега шест рубаља у шпагу. Преставите то себи! С почетка сам све проиграо . . . какав положај?! Тек сад, не знам на чије молитве, срећа ми се насмеја. Онај вамсе узео љутити, све показује карте . . . Е гле, молим вас! седам стотина педесет рубаља прокарта, проћерда. Узео ме молити да продужимо, ал боме се ја не дам надмудрити; као мислим: аја! таку благодет не смеш промашити, згра-

бим капу па хајдац! Ето сад се не морам ни старцу клањати, а могу и другове почастити. Хеј, човече, још једну боцу! Господо, дед' куцнимо се! Куцнусмо се са Виктором па продужисмо пиће и смех, и ако нам се приповетка му није сасвим допала, а и само његово друштво ни мало нас не весељаше. Он ти стаде ћеретати, шалиги се, једном речи, одудараше од нас и дође нам још несноенији. Виктор најпосле примети, какав јеутисак нанасучинио, на се набури. Речи му дођоше више одсечене, ногледи мрачнији. ^зе зевати, вели, спавао би, на нагрдивши послужиоца грубо, само како он може, што му је чибук рђаво нрочистио, од једном са изразом изазивања на искривљеноме лицу обрну се Фустову. — Чујте, Александре Давидићу, рећи ће, — кажите ми, молим вае, за што ви мене презирете? — Како то? мораде одмах одговорити мој пријатељ. — Но, тако . . . Видим ја врло добро и знам, да вн мене мрзите, на и тај господин (ту показа прстом на мене) тако исто! А као да се ви овамо о^ликујете бог зна како високом пнаравственошћу," него сте таки исти грешник, ка' и ми сви. Још већи. Испод мире . . . знате гу пословицу? Фустов порумени. — Штахоћете тим да кажете? занитага. — Но то, да још нисам слеп, и да врло добро видим све што се пред мојим носом ради. Похватао сам вам крајеве са мојом милом сеетрицом . . . Но ја немам против тога ншпта, прво с тога што ме се не тиче, а друго моја је сестрица Сузана Ивановна већ прошла како не треба . . . Само за шго ту онда ви мене да презирете? — Не знаге ни сами шта муцате! Ви сте пијан, рече Фустовдохватајућиогртачса зида. Ошегао сигурно каког год луду, па сад не зна ни сам шта блебеће. Виктор је једнако лежао на дивану и само замлата ногама преко наслона од столице. — Ожегао! Па што сте онда пили то внно? Та купљено је за искартане новце! А за што да ја блебећем? Ваља да сам ја крив, што је Сузана Ивановна у своме пређашњем животу ... — Мучите! викну на њега Фустов. Мучите .... или .... — Или што? — Ви знате што. Петре хајд'мо. — Аха! продужи Виктор; — великодушни племић канда би бегао. Баш се види, не ће да чује исгину! Ваш се види, коље га, та истина! — Но хајдмо Петре, рећиће опет Фустов, изгубив већсвоју обичнухладнокрвност, и не могући сам себе победити. Оставимо се тог балавог дериштета! — То се балаво деришге вас не боји, продера се за нама Виктор, — нрезире вас то дериште, пре — зи—ре! Јесте ме чули! Фустов је улицом тако јурио, да сам с муком могао за њим. У један путсгаде, па пође ошгро натраг. — Куда ћеш? запитам га. — Та мораш мислити, да та луда .... Молим те, пијана, бог зна шта . . . Само ти не иди за мном . . . сутра ћемо се видети. Вбогом! Па брзо зграбив ми руку упути се Фусгов јаровљевој хостионици. Сутра дан не могох се састати са Фустовим, а први данза тим одем њему и чујем, да је огишао своме деду на једно добро, одмах ту близу Моекве. Запитам, није ли оставио какво иисмо на моје име, но не нађе се никакво. Запитам слугу, не зна ли колико ће остати Алксандар Давидовић на селу. »Тако недељу — две, а може бити и више, тако од прилике," одговори ми слуга. За сваки случај