Србадија

12

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 1.

узмем тачан адрес Фустова, и размишљајући довучем се до куће. Тај изненадан пут из Москве, зими, не знадох најпосле шта да мислим. Моја ће добра тетка приметити за ручком, да ја све некога чекам и гледам у пирошке с купусом, као да сам их сад први пут у животу видео. „Рјегге уоиз п'б1е8 раз атоигеих?" (Петре да се нисте у коју загледали) рећиће најпосле, удаливши најпре своје другарице. Но ја је умирим; »а, не, нисам се загледао ни у кога." (Продужиће се.)

ЗАПУШТЕН ДВОРАЦ. од Е. М. Вакана.

1есто сам у младости премишљао, кад сам сјајне и велике развалине ^гледао, од куд то, и како је могуће, да се тако красне зграде, тако лепе покрајние, оставе и запусте? Но ма како да сам машгу своју напрезао, могао сам само себи старину гаковог дворца и олује које су над порушеннм развалинама његовим бесниле, уживим сликама представити, али никада разлику између доба живе насељености, и пусте развалинске самоће. Од куд то, да тако велике дворове људи напусте, да од њих бегају, и да их се сваки живи клони'? То ми беше не разрешена загонетка. Такову промену могао сам себи представити у брдима н долинама јелинским, где су сеоба народа и рагови читаве пределе опустошили, где су се и најпоноснији храмови порушили, јер не беше више „верних". Али како да се у сред убавих, живих места круна брежуљка, дворац поруши? Само за то, што у њему није нико становао .... Јер се и најтрошнија кућа боље одржи кад је насељена, него најтемељнија зграда, из које су се људи иселили. Изгледа, као да дах људски куће оживљава. Када сам у старијим годинама историју добро проучио, тада ми већ млоги узроци јасни беху, за што је кућа, која је сазидана за једну велику породицу, да траје док јој је колеиа, зашто је такућаод својих господара за навек нануштена била, и за што се срушила. Колико су само дворова слалили непријагељи у тридесетогодишњем рату? Сви становници, који се тада од ватре спасти хтедоше, беху похватани, злостављени, поубијани, или на високим липама повешани. Ко би ту стару кућу, чије су господаре на липама повешали, опет подигао и у њој даље становао? Земљеделац, који је свој живот у том ратном метежу спасао, не смеде се у њу уселити, само да не би победилац на њега подозревао. Друге развалине беху опет другог удеса. Многе су богате нородичне куће осиромашиле у оно време, кад је сваки великаш на свом добру хгео да живи као суверен, да буде раскошан као Лудвиг велики у Францеској. Деца гакови великаша мораху се из задужених дворова селити, јер су им очеви имали око себе читаву свиту љубазница, песника и сликара, а на њихово место усели се сиротиња, која је дворове на скоро у такав неред довела, да су се морали порушити. Опет други дворови беху у средњем веку напуштени, јер се млађем нарапггају богатих породица нису допадали, шго не беху по новом укусу сазидани. Ти богаташи одселише се у вароши, и сазидаше палате близу краљевог двора, да би тиме веће уважење у народу задобили. 'Гаки дворови, које сами господари напуете, врло брзо опадну. Из-

гледа, као да пас од бола умире, пгго свог госу не може да нађе. Да, да, тако је то! и здања имају своје осећаје и своје удесе, као и жива сгворења. Сваки је то искусио, коме су познате тајне старихздања. Укући почива проклетство или благослов, а у каменом срцу њеном станује радост или жалост. Стари је обичај, да се куће с. иконама красе, да се с последњим каменом спомен какав узиђује и да се храмови посвећују, а то све има свога узрока. Намера ми је, да вам чудновагу историју једног запуштеног дворца приповедим, коју сам од добро извештених особа слушао.

У време кад је краљ Ђемс IV. у Шкотској владао, беше варош Гленорчи врло жива, јер су кроз њу главни путеви водили. Трговци су своју робу из Единбурга кроз њу проносили, управитељи краљевих добара водили су чељад на његове спахилуке, а од раденика је свагда неколицина по пријетним гостионицама заостајала. Беше и разбојника са маскама на лицу и с пипггољима за појасом, који су по гЛавним путевима час с десна час с лева на једаред искрснули, кано гљисте после летње кише. Близу Гленчора у сред горостасних висина и љупких долина лежало је једно дивно место, које се звало Круехен. У њему је био један манастир, једна гостионица код „вееелог пастира", цигљана и неколико сеоских кућа. Манасгир беше у леном, старом, саксонском стилу сазидан, са бојадисаних прозора иадаху разне боје на ливаду, кад су калуђери у мрклој ноћи своје молитве чигали. У манастиру беше само неколико калуђера, јер га хтедоше укинути. Сви већ беху стари и седи, а добри игуман Просперус беше најстарији међу њима. Винге пута промишљао је он о томе, како би требало да се манас/гир оправи, али од куд му новаца да се трошкови подмире? Манастир беше сирома, није имао својих добара, већ га је двор до сада издржавао. Али краљев је двор садаратовао, пазбог тога закључи, да се манасгир Гленорчи укине. Због тога беху млађи калуђери и ђаци отпуштени, а бојадисани прозори постајаху сваким даном све тамнији. Са крова трапезарије падали су чест < црепови доле у авлију на зелену траву, па где су пали, ту су и остали, а за што н да се уклањају, кад ће и онако јошт многи други њиховом трагу следовати. Једаред приспе у манастир неки гост и то једна женскиња. То беше леди (госпођа) Мила Бир. Уза се имађаше малу али кнежевску пратњу, и то: две женскнње што је послуживаху, једног коњаника са плавом брадом, који поред њених каруца јахаше, једног човечуљка, папагаја и хрга. Седи игуман дочека ју на манастирски врати са великом услужношћу — без сумње му је била препоручена, или ју је одавна познавао. Манастирска правила мора дане беху строга, а то ваљда због тога што калуђери сгари беху. Леди Мила Бир насгани се уједном крилу манастира, које се „краљевске одаје" зваше (уовиманије нико становао, јер одавна није краљ манастир посетио). Собе беху ниске, загушне, са старим намештајем. Леди Мила унесе у њих нов живот, она беше тако лепа, да су стари дуварови од њене лепоте тако рећи оживели, а смех јој беше тако срдачан, да је цело крило манастира, као свирка одјекивало. У пролећњој зори могао си видети старе калуђери где у башти стоје и прислушкују, да л је Леди будна и да л се смеје. Калуђерима звучаше овај смех много пријатније нег јутарње звоно, те га највише због тог слушаху, јер се у тим зидинама већ од много, много година није смех чуо.

Леди Бир дође амо да дворац сазида на обали језера Ејва, да сазнда баш прави дворац. Морала је бити богата као Крезус, да такову жељу остварн. Жеља је била лепа, то јој се не да одрећи, јер језеро Ејв лежи тако усамљено и мирно у сред најлеиших брда, да кад си онде мораш помислити, да си ван света далеко од његове борбе, мржње н немира. Равнина код Гленорча удесна је за срећан живог — за двоје. Ово се место допадне ледиБировој, и она науми, да ту себи дворац сазида. Игуман је писаоу Кинчардајн, и у друге веће вароши до Единбурга, по способне неимаре. На нозив тај дођу њих четворица са својим нацртима. Јер баш за времена владе Ђемса IV. који је уметлост јако волео, имало је неимарство много својих ученика; па баш за то, што их је много било, ишли су уметници грбувом за лебом. Међу свима нацртима што јој неимари донесоше, најбоље јој се допаде нацрт Талијанца Анџела Бернинија. Анџело беше млад човек од својих тридесет година, имао је плаве очи, црну кудраву косу и смеђе брчиће. Усне му беху румене и пуне. а глас му је при говору умиљно звућао. У својој струци беше уметник: јер он је не само с рачуном, већ и са осећањем зидао. Зидао је цркву у Килернију и красни музеум краља Родрика у Уамптну. Беше леп дан када је свој нацрт у манастир донео. Добри седи игуман уђе с њим у ледину собу, коју је баш јутарњи зрак осветлио. Леди имађаше на себи ружичасто јутарње одело, а распуштена плава коса покриваше јој рамена. Тако их предусретне у манастирској дворани. Беше ниска и загушљива, као што је то у старим манастирима, са прастарим намештајем, и са решеткама на прозорима. Сунце је ипак за то своје зраке по соби простирало: она отвори прозоре, а у'дворани се одмах боље видело; млади неимарморао је у себи признати, да тако дивно створење, као што леди беше, јоигг није видео. Говорио је дуго о нацрту, ма да није на њ гледао, а она га је исто тако слушала. Она беше охола и радо се гласно смејала. Примегила је за буну неимареву, гледала му је у илаве очи, у румене усне, дисала је мирис љубичица и ђурђица, што је с поља долазио, и њој се нацрт допадне, не чекајући да га најпре стари игуман похвали. Сгарац је погнуто гледао нацрт, једном руком држао наочаре, а другом показивајући на пруге, што су бедем преставЛЈале. Преко погнутих леђа старчевих рече леди смешећи се неимару Анџелу Бернинију: „Тако дакле нек' остане. Управо такав нека б!уде мој дворац, и ви ћете га зидати на брежуљку, што је више језера Ејва. Раденике ћу дати довести из Кинчардајна ил из Единбурга, или од куд ви желите, а ја ћу за то време овде у манастиру становати, и ви ми морате сваки дан долазити, дамијавите како зидање напредује, јер ја хоћу, да у том дворцу будем срећна и задовољна. Пристајте ли на то?" Он је пун љубави погледи, и рече јој: „Хоћу." П»и том сагне главу, а образи му порумене. Он беше тако озбиљан, тако ватрен и леп, да се леди онег насмеши, и он виде да је она смешећи се много лепша. »Ја хоћу да дворац са љубављу зидате, неимару", — рече она — „са љубављу, соп атоге, као што се у вашој домовини каже". „Да, са љубављу" шапутао је он ватрено. Добри старац баш је сад хвалио његов нацрт, и зачуди се кад се исправи, да су се већ погодили. Кад се њих двојица удалише, ступн леди к прозору, и гледаше на усамл,ени брежуљак, на коме су дрвећа цветала. „0, како је овде лепо, како је пријегно пролеће, и како побуђује свако срце на љубав! И кад тај неимар, који са својим погледом човека очара, мој